Nova iskra

СТРАНА 170.

Н О В А И С К Р А

ВРОЈ 6.

Сан §— 5° леслав №У с четвртој години медицине беше једаи сиромах ђак. Код некаквога влаковођа, чак у предграђу, имађаше кондицију за неких шест рубаља, а једну опет код неког ситничара у једној од склонитијих улица, — за тричаве три рубље. Становао је на крају Варшаве, на четвртом снрату, за четири рубље. Станарину, може се рећи, није баш уредно плаћао, али не зато што би тиме хтео упропастити свога газду, већ што је слабо и ретко »мирисао на паре". Нмао је излизани мундир, саи избелео на шавовима, са тако истртим дугметима да се на њима већ у велико видео црвени бакар. Његове панталоие беху тако Филигрантне да су се могле једва сматрати као логаритми пређашњих панталоиа; џепове на њима називао је Торичелпјева иризнина. У њима никад није било ничега, те ваљда од некога стида и побегоше од панталона, а њихова места заузеше рупе али какве рупе? — дубоке чак до средишта земљина. Због тако ванредних Финасиских прилика сироти универзитетски грађанин имађаше веома упале груди, трбух му беше скоро са леђима срастао, а глава вечито оборена (али не због каквих великих наука већ просто због мршавог врата на >ом се једва држала). — Да сам нешто' Господ Бог, друкчије бих ја удесио овај свет! говораше но некад. Нашао бих себи кондицију за тридесет рубаља месечно, ручавао бих свакога дана, купио бих себи зимски капут, платио кирију за стап . . . А овако ? .. . Ништа! По некад би сањао о својој будућности и размишљао : — Дао бих стотину дуката ономе који би погодио, да ли ћу доживети свршетак медицине или не. Јер са оваквим кашљем, с овим грозницама, с овим избацивањем . . . На послетку, шта му знам! Нећу ваљда ја бити крив ако Јевропа изгуби у мени генијалног лекара. . . <\ вала и Знао бих лечити. Сваком болеснику овакав рецепат: сув стан, ложење свакога дана, доручак и вечера могу изостати, али ручак мора бити, одело увек читаво и према календару. Па онда, ваља имати најмање две своје кошуље, а поред тога . . . чувати се доктора и лекова. Једнога дана, баш некако пред Божићне празнике, прими наш пријатељ 5 рубаља за кондицију и нађе се у великој недоумици. Хтеде платити станарину за јули,али му се никако не даде. Мораде вратити неком другару 3 рубље дуга, а неком бакалину платити 85 копјејки за разне кухињске артикле, вратару целу рубљу за разне услуге... Одакле, по Богу, да се нађе станарина за јули ? Беше тако забрииут због немогућне буџетске равнотеасе, да се тек у подне врати кући у Пиварској улици. Чим је платио вратару дуг и затражио кључ од стана, одговори му вратар чешући се по глави: — Онај, молим Бас, Господине, тамо су се већ уселили, код Вас на четвртом спрату. — Шта? . . Како ? . . Ала је то неки лопужа! узвикну ђак и маши се махинално џепа где бандити држе пиштоље, а обичнп смртни — новце. — Газда је казао — поче вратар — да Господин није платио више од пола године и за то је наредио да се Ваше ствари снесу у моју страћару а стап да се изда неком

бачвару. Нека сиротиња, Господипе, пука сиротиља! Онда настави : Помислите само, жена, троје деце . . . већ сам им данас позајмио кромпира и угља. Да није те Ваше собе — како бачвар вели — смрзнули би се на улици заједно са дечурлијом. Сиромашни медицинар удуби се у мисли: — Тхе, кад је тако — рече — нека буде: уступам. Али да је у мој стан ушао Блох или Кроненберг*, показао бих ја газди шта то значи презирати своје обавезе. Климну главом и изиде па улицу, не питајући чак ни за своје ствари, што је, у осталом, и личило правом мудрацу који је од земаљских блага имао само један анатомски атлас, четкицу за зубе и нола пешкира. Није више мислио ни о газди ни о бачвару.. Изгледало му је као да је у малој ватри и да би после пунодневпога поста требало мало мезетисати, ма да не осећаше баш тако досадну глад. Грозница а, може бити, и нарочита вежбања много значе у таквим случајима. Сврне дакле у један дућанчић где, као прави гурман, купи две суве салФаладе, а као практичан човек: комад црног хлеба; па онда охоло нареди, да му целу ову набавку увију у дебелу хартију од шећера. Бакалка га погледа мало чудновато и као са неком сумњом, да неће* може бити на Северни Пол; у самој ствари посумњала је да овом купцу у сваком случају пе дотиче увек поваца, па зато пажљиво разгледаше пружени новац, да није можда лажаи. Добивши 20 пара кусура, нађе се наш нријатељ на улици где но снегу, који се са блатом мешао, јураху пуна месарска и лебарска кола, а са њима и саонице са љубитељима поетских утисака, У једап мах, на углу улице, зграби та за руку нека старица, сва у дроњцима, и поче снажно викати ; — Господине, Господине ! . . Погледај намене сироту ! »Нема сумње, осетила је кобасице (за дивно чудо, како те гладпице увек намиришу)! — помисли медИЦинар, па да би избегао компромитовање — даде баби носледњи дваеспарац, — Бог ти срећу дао!.. узвикну баба са натосом некадашње велике даме. Тако се бар могЛо судити но њеним узвИЦима пуним декламације и осећајне суптилности. Сиромах медицинар оте се као опарен из њених наручја. — Их грозне бабетине! мигпљатпе. Њечипа махрама и мој мундир тако личе једно на друго, да свет може помислити: некакви смо рођаци. — Па ипак, у целој тој вреви, лункању звоицади, задирању саоница о калдрму, зврјању кола . .. чинило му се да још неирестано чује како га баба благосиља гласом, некада финим , али сада веома нромуклим. — Бог ти срећу дао! »Срећа?" мишљаше медицинар идући по тротоару на ком га је свет непрестано гуркао. — »Па шта је то срећа? Чуо сам много пута овај израз, и ма да имам свега у животу, ма да имам пуно права да се задовол,ним назовем, ипак не бих смео тврдити да сам се уживоту икад срећним осећао . . . Е, а село код Бајера? Зар и оно не вреди ? Нека ме ђаво носи ако онда нисам појео бар пет салФалада и по Фунте сира; земичке и да не рачунам. Јес', а пунч? Све је било, бајаги, „оригинално". Рум „оригииалан" Гоа (узет код Фукса), Вургундац — »оригинала.н" (код Малињака), па лимунови... И лимунови беху, без сумње, оригинални. * Богати Варшавски банкари. Пр.