Nova iskra

№0,Т 6.

М 0 В А И С К Р А

СТРАНА 171.

Иио сам и јео као какав принц. Било је и лепшег пола; ако се не варам, из пајбољих каФана где се јело даје само на порције. Ето, видига ! Па ипак не могу рећи да је то била Срећа, и ако ме онај пунч већ на другом спрату беше пријатно занео . . . Та шта, ии заносп од пунча ни девојке из најбољих каФана . .. аја, то није била права Срећа! На том красном селу било је баш свега: песме, вина, девојака, па ипак се све то Завршило , муком и повраћањем. Па шта је то Срећа?" Пре наких дванаест година, када је оно за Божић путовао кући, беше му, због лаког огртачића, тако ладно, ужасно ладно, да је већ помишљао, како ће се смрзнути на путу. И прсти и уши бриДише као живаватра; носа није никако осећао; ноге му беху као од дрвета ; а дрхтао је као у најжешћој грозници. Али кад стиже кући и попи чатиу врела чаја с млеком; када леже у кревет, те му се

укочене ноге почеше по мало загревати, — осети неко неисказано блаженство. Сав срећан сећао се: како су му уши гореле и како је оно несносно дрхтање остало негде далеко у пољу. Сенка очеве главе, са неприродно великим носом што се кретао тамо амо по зиду. изгледатпе му веома смешна и занимљива. Па и свећа је некако веселије горела, а ои се Ј т спављивао, са задовољством мислећи о мразу птто га поштено беше намучио. — И иосле је у његову зкивоту било дбста оваквих мразова, кише, глади и свакојаких незгода. Али, за дивно чудо: ни једну од тих невоља не би дао за село са пунчем и »госпођицама", па чак ни за кондицију од 30 рубаља! Јер је свака патња остављала у његовој души некакву нарочиту сласт, блесак, милину која се није могла заменити ничим другим. Дакле, то је Срећа! Скоро смешно! . . Тада опази да је већ у Саксонском Врту у који се

већ беше спустио вечерњи сутон. Иза црних дрвета и гвоздене ограде виђаху се, овде онде, запаљене светиљке. По стазама промицаху, с часа на час, пролазници који тако хитаху вратницама као да их, рекао би, гони ноћ и зима. Неколико паса играло се по снегу, а један, који се одликоваше од других својим мршавим трупом и дубоко подвијеним репом, гледаше их из далека, тако мичући својим слабинама као да је имао чврсту намеру сести задњим ногама да нредње мало протре. Ово подсети сиротог студента да је и он жестоко озебао. Зато метну на клупу свој завежљајчић са хлебом и салФаладама, па поче трчати стазама тарући своје уши и лупајући рукама о бедра. — »Мора се признати®, мишљаше у себи осећајући блажене последице оваквих вежбања: „да је ипак човек савршеније биће од пса који није кадар ни своје уши протрти«. У један мах чу се испод клупе узнемирено ру-

скање зуба. Медицинар гтогледа. Његов завежљајчић лежаше на снегу сав искидан; салФаладе већ није било, а остатку хлеба светио се баш онај пас што је мало пре с онаквом меланхолијом посматрао трку својих другова. Сад је, ето, лепо сео, реп му је био још подврнут, али оне његове мршаве слабине као да беху много пуније него мало пре ... —- Да Бог да те . . ! рикну сироти студенат. Једним скоком нађе се код пса и поштено га одалами у »гаршггуру® белих зуба. Пас заскика, посрте па као на јуриш полете најближим вратницима, ужасно скичећи: Ај — ај! — ај — ај ! ај — ај! . .. ај — ај! Тек сада, угледав исцепану хартију и огриске непоједеног хлеба, осети паш пријатељ и тачно одреди да је скоро промрзнуо, да је веома жедан, да нема крова над главом и да слушалац четврте године медицинског одсека не може више остати у тако сумњивом иоложају. — Нећу

%