Nova iskra

СТРАНА 34 4.

II 0 В А И С К Р А

БРОЈ 1 <.

који је заузимао у цркви. Сада, за време једног кратког разговора између Г. Димесдела и овог честитог, седог свештеника, једино најбрижљивијим надзором над самим собом могао је Г. Димесдел да се уздржи од извесних безбожних мисли, које се појавише у његову духу, а тицаху се Тајне Вечере. Он сав пребледе као непео и дрхташе од страха да његов језик не искаже те страховите ствари. А опет, са тим ужасом у срцу, једва је могао избећи да се не насмеје мислећи како ће се свети, патријархални старац скаменити од чуда на ту његову безбожност. За тим дође други случај такве природе. Журећи се улицом, пречасни Г. Димесдел сусретне најстарију женску из своје парохије, најпобожнију и најугледнију старицу, сироту удовицу, усамљену и са срцем пуним успомена на умрлог мужа, децу и пријатеље из дивних дана, као што је гробље пуно историја на камену урезаних. Ипак све то, што би иначе растуживало свако срце, беше скоро свечана радост њеној побожној старој души, силом верске утехе и истином Јеванђеља, којима се она хранила за више од тридесет година. А од како је била поверена Г. Димесделу, највећа земаљска утеха добре старице која је морала бити небеска утеха, јер иначе не би имала никакве силе — била је да се нађе са својим пастором, било случајно или намерно, и да се освежи речју топле, очевидне, небеске, јеванђељске истине која је падала у њене наглуве али милином испуњене уши. Али сада, када се наже на уши ове старице, Г. Димесдел, као да је постао велики непријатељ људских душа, не могаше се сетити ни једног става из Библије, нити чега другог, већ једног кратког, снажног и, како се њему чинило, непобитног доказа противу бесмртности душе. Да је он ушао у њезин дух, вероватно би ова старица пала мртва као од каквог јаког отрова. Шта је баш одиста казао, свештеник се није могао сетити доцније. Срећом, можда је било нереда у његову исказу, те добра жена није могла имати никакву јасну идеју о томе, или је Провиђење то протумачило на свој начин. Извесно је само то, да је видео, кад је иогледао у старицу, израз божанске захвалности и усхићења, које је личило на небеску светлост, на њезину бледом и пуном бора лицу. Још и трећи пример. Пошто је оставио старицу> сусрете најмлађу сестру. То беше девојка скоро задобијена — а задобијена беседом Г. Димесдела оне недеље после ноћи на губилишту проведене — да размени пролазне радости живота за небеску наду, која ће постајати све светлија у колико живот постаје све црњи око ње и која ће позлатити крајњу таму вечитом славом. Она је била чиста и лепа као љиљан који цвета у Рају. Свештеник је добро знао да његова слика лежи у непорочној светињи њезина срца, и она је превукла снежну завесу преко његова лика, дајући религији жар љубави, а љубави чистоту вере. Сатанаје, то после подне, извесно навео ту младу девојку на стазу грко искушаваног или — зар није боље рећи? — овог изгубљеног и очајању предатог човека. Кад му се приближи, архинепријатељ шапуташе му да унесе у њене нежне груди што јаче семе зла које ће поуздано ускоро цветати и донети црни нлод за времена. Он је познавао сву своју власт над овом девичанском душом, која му се поверавала, те је знао да може опусгити целокупно поље невиности једним јединим злим погледом, и развити на њему са свим противно цвеће једном речју само. Стога — са најјачим напором воље заклони лице својим женевским огртачем, јурну напред правећи се да је не познаје, и остави младу сестру да објасни себи како зна његову грубост. Она испитиваше своју савест — у којој беху само невине мајушне ствари — и ирекораваше саму себе, сиротица, за тисућу уображених погрешака, а сутра дан оде вршити своје кућевне послове са надувеним очима од суза. Пре него што је имао времена да слави своју победу над последњим кушањем, свештеник беше свестан једног новог нагона, који је био смешан али исто тако и ужасан. То беше — стид нас је рећи •—■ нагон да стане на улици и да нроповеда безбожност једној гомилици пуританске деце која се туна играху. Он се ослободи овог иаступа као недостојног свога позива и сусрете једног на-

питог мрнара са шпанског брода. Тада, пошто је храбро победио остале слабости, сироти Г. Димесдел жуђаше да се поздрави и да се наслађује несланим досеткама, каквих је доста у мрнара, и незграпним, јаким, безбожним псовкама! Из ове последње кризе изађе као победник једино захваљујући своме урођеном укусу и навици да чува своје свештеничко достојанство, а никако неким бољим принципима. (( Шта је то што ме тако гони и куша? с< рече свештеник у себи, застанув на улици и ударив се руком по челу. „Јесам ли полудео? Или сам сасвим предан ђаволу? Јесам ли ја направио с њим уговор у шуми и потписао га својом крвљу? И да ли ме сад не позива да испуним своје обавезе, извршујући сва зла које може замислити његово паклено уображење ? 1< Баш у тренутку кад је пречасни Г. Димесдел разговарао са самим собом, кажу, прошла је поред њега стара Госпођа Хибинсова, оглашена вештица. Било да је вештица читала свештеникове мисли или не, она се заустави, загледа се у његово лице, лукаво се насмеја и отпоче разговор са свештеником, и ако то није био њезин обичај. вТако, пречасни Господине, ви сте дакле извршили посету у шуми?" отпоче вештица. »Други пут, молим Вас известите ме само, и ја ћу се радовати да Вас иратим. Да не обећам ништа много, моја једна реч може спремити леп дочек сваком туђину господину код оног господара кога Ви тражите." »Верујте, Госпођо," одговори свештеник са великом снисходљивошћу, као штоје захтевало његово васпитање и високи положај госпође: — „Верујте, тако ми свог доброг гласа, да, ми је савршено непознат смисао Ваших речи! Ја нисам ишао у шуму да тражим никаквог господара, нити ћу у будуће ићи тамо да тражим благонаклоности таквог лица. Моја намера била је да ноздравим оног свог нобожног пријатеља, Аиостола Елијота, и да с њиме делим радост што је добио за хришћанство многу драгоцену безбожничку душу." »Ха, ха, ха ! 1< церекала се стара вештица, климајући својом главом према свештенику: „Лепо, лепо! није потребно да се о томе на дану разговарамо ! Али у поноћи, у шуми, ми ћемо се другачије разговарати ! 1< И оде достојанствено, али се често осврну смејући се на свештеника, као неко који би био рад да пронађе тајну везу пријатељства. »Јесам ли ја дакле" мишљаше свештеник: »предао себе ђаволу кога је ова пожутела стара вештица изабрала за свога учитеља и господара? 8 Бедни свештеник! Он је такође извршио сличну погодбу! Кушан сном среће, он је предао себе, властитим избором, као никад пре тога, ономе што је знао да је смртни грех. И заразни отров тога греха брзо се раширио по целом његову моралном систему. Он је угушио све боље побуде, и пробудио у живот цело братство злих побуда. Презрење, мржња, неизазвана злоба, жеља за злом, исмевање свега доброг и светог — пробудише се у њему да га кушају и да га ужасавају. И његов сусрет са старом Госпођом Хибинсовом само је доказивао симпатију и братство са изгубљеним душама и светом покварених духова. У томе стиже до свога стана на ивици гробља и журно се попе уза степенице да се одмори у својој соби за рад. Свештеник је био задовољан што је стигао у стан пре него шго би се издао свету оним злим наступима, који су га гонили док је пролазио кроз улицу. Кад уђеу собу, погледа око себе накњиге, прозоре, камин и ћилимове на зидовима, са истим осећањем необичнога који га је пратио на путу из шумске долине до града и куће. Овде је ето размишљао и писао; овде је постио и бдио до полумртвила • овде се старао да се Богу моли; а овде је подносио стотину мука. Ено Библије на старом, богатом јеврејском језику, са Мојсијем и Пророцима који му говоре гласом Божјим ! Тамо је на столу дивит, а норед њега недовршена проповед, прекинута у пола реченице, кад је пре два дана мисао престала да се излива по хартији. Знађаше да је он тај исти, мршави и бледи свештеник који је трпео, радио и писао ону проповед о Из-