Nova iskra

БРОЈ 11.

Н О В А И 0 К Р А

ОТРАНА 545.

бору! Али му се чинило да стоји у страни, и да гледа своју прошлу личност са презривим, пуним сажаљења, али полузавидљивим љубопитством. Те личности није било више! Други је човек дошао из шуме — паметнији, са знањем скривених тајни које никад не би докучила простота оног пређашњег свештеника. Грко знање, доиста! Док се бавио о тим мислима, на вратима чу се удар и свештеиик одговори: „Напред!® —- са слутњом да ће угледати каквог ђавола. Тако је и било ! У собу уђе стари Роџер Чилингворт. Свештеник стајаше блед и нем, са једном руком на јеврејској Библији а другом на грудима. »Добро дошли дома, пречасни Господине," рече лекар. „Шта ради онај побожни човек, Апостол Елијот? Али чини ми се, драги Господине, да сте бледи; као да је пут кроз шуму био мучан за Вас. Хоће ли Вам требати моја помоћ да добијете снаге и моћи за проповед о Избору?" „Не, не мислим тако, <( одговори пречасни Г. Димесцел. »Мој пут и виђење са оним светим Апостолом, и слободан ваздух, који сам дисао, добро су ми чинили. Надам се, добри лекару, да ми више неће требати Ваши напитци, ма како да су лековити и из пријатељске руке. с< За то време, Роџер Чилингворт посматрао је свештеника озбиљним и дубоким погледом, као лекар свога болесника. Али у пркос спољњег мира, болесник је био уверен да старац зна, или да бар сумња о његову састанку са Јестиром. Лекар је знао, дакле, да за свештеника није више поверљиви пријатељ већ најгори непријатељ. Изгледало би природно да ће се о том и говорити, јер је то било познато обојици. Чудно је, ипак, колико треба времена док се мисли обуку у речи, и како се два лица, која желе да избегну што, могу предмету примаћи и повући се не дирнув га. Стога се свештеник и није бојао да ће Роџер Чилингворт одређеним речима додирнути прави положај који заузимају један спрам другбг. Ипак се лекар, на свој начин, пажљиво примицао тајии. »Зар не би било боље," рече он: »да ноћас потражите моју слабу помоћ? Доиста, драги Господине, морамо се старати да будете снажни за проповед о Избору. Народ очекује нешто велико од Вас, слутећи да друга година може доћи а свештеника не бити више у његовој средини." „Да, на други свет!« одговори свештеник са побожном преданошћу. »Молим се Богу да то буде бољи свет; јер доиста мучно се могу надати да се ировучем са својим стадом до идуће године! Али што се тиче Ваших лекова, добри Господине, у садашњем стању нису ми потребни. (< „Мило ми је што то чујем." одговори лекар. „Може бити да моји лекови, тако дуго давани узалуд, почињу да дејствују. Како бих био срећан, и колико бих заслужио захвалност Нове Инглиске, кад бих могао учинити да Вас потпуно излечим!" „Хвала Вам од свег срца, најоданији пријатељу!® рече иречасни Г. Димесдел са свечаним осмехом. „Хвала Вам !Ваше дело могу Вам платити једипо својим молитвама.« »Молитве честитог човека златна су награда!« рече Роџер Чилингворт опраштајући се. »Да, оне су златан течни новац у Новом Јерусалиму, са краљевским ликом на себи!" Кад остаде сам, свештеник позва домаћег слугу и затражи да једе; а кад јело би донесено, поједе га са прождрљивим апетитом. Затим, бацив у ватру већ исписане листове проповеди о Избору, одмах поче другу, коју писаше са силним током мисли и осећаја, те је веровао да је надахнут; само се чудио како је то небо хтело дати свечану и узвишену музику својих открића тако рђавом инструменту као што је био он. Ну, како му драго, остављајући ову тајну да се реши сама по себи, или да остане за увек нерешена, он иђаше напред са истинском ревношћу и усхићењем. Ноћ већ прође као да има крила и као да га носи њима; јутро освану и завири, руменећи, кроз завесе. Најзад и сунце баци у собу златне зраке који падоше преко свештеникових уморних очију. Он још сеђаше са пером у руци.

XXI Прлзник Нобе Инглиоке Рано изјутра, онога дана кад је нови гувернер имао да прими дужноет из руку народа, Јестира Прина и мала Бисерка дођоше на трг. Већ беше притиснут занатлијама и осталим становницима града а међу којима беше доста грубих лица, чија одећа од коже дивље свиње показиваше да су из насељења шумских која окружаваху малу престоницу насеобине. На тај народни празник, као и у свима другим приликама за седам прошлих година, Јестира је облачила сиву грубу одећу. Не само бојом, већ још више неком необјашњпвом особином кроја одела, она је ишчезавала из очију публике; док је скерлетно слово, напротив, враћаше из те неодређена полутаме да у својој светлости изнесе њезин моралан изглед. Њено лице, одавно познато становницима градским, показиваше мраморну мирноћу као и обично. Оно је личило на маску или, боље рећи, на ледени мир црта умрле жене; та је сличност долазила због тога што је Јестира, у погледу на свако право на симпатију, била у ствари мртва, и што је била изашла из света у којему је још, по изгледу, живела. Може бити, да је данас на њезину лицу био један израз пре невиђен, а који није био довољно јасан да би могао бити откривен сад; сем ако би који натприродно даровит посматрач прво прочитао срце а после тражио шта му одговара на лику и појави. Такав духовни гледалац (пошто је она издржала за седам година погледе гомиле као нешто неизбежно, као неку казну и као нешто што се морало издржати као пропис вере) могао би помислити да је сада, још последњи пут, сусрела те погледе слободно и вољно, у намери да преобрати оно што је било за дуго мучеништво — у неку врсту иобеде. „Погледајте још последњи пут на скерлетно слово и ону која га носи!" хтела им је можда рећи њихова жртва и доживотна робиња. »Још мало и она ће бити изван вашег домашаја! Још који час па ће дубоки, тајанствени океан угушити и за навек сакрити знак који сте ставили да пали њезине груди!" Можда је било и кајања, у Јестирину духу, у тренутку кад се спремала да се ослободи од мука које су се тако тесно сјединиле са њеним бићем. Можда је била и неодољива жеља да испије до дна купу испуњену пелином и чемером којим су биле загрчане све њене брачне године, како би јој вино живота, које ће одселе бити понуђено њезиним уснама, било укусно, силно и радосно у украшеном, златном пехару; иначе би остала неодољива чежња за пићем грчине којом је дотле гасила своју жеђ као најмоћнијим напитком. Бисерка је била вилински весела. Било је немогућно помислити да та светла, сјајна појава дугује своје биће ономе облику тамно-сиве боје; или да је укус, тако неж.ан и тако богат, који је створио дечје одело, био исти онај ко.ји је извршио можда још тежи задатак, дајући Бисеркину оделу такву чудну особитост. Одело, које је веома личило Бисерки, изгледало је као неизбежно развиће и спољни израз њезина карактера, што се не би могло одвојити од ње исто тако као ни сјајно шаренило од лептирових крила или листа каквог сјајног цвета. Као код њих, тако и код овог детета, одело је било у сагласности са његовом природом. Тога значајнога дана, шта више, било је неке необичне л«твости и немира у детињој ћуди, која је личила на светлуцање дијаманата што блиста и баца варнице са разноликошћу узбуђења оних груди на којима почива. Деца имају увек симпатија према душевном немиру својих родитеља; стога Бисерка, која је била драги камен на мајчиним грудима, издаваше, игром свога духа, све оно узбуђење које нико није могао открити у мраморној мирноћи Јесткрина чела. Тај немир чинио је, те је она више летела као птица него што је ишла поред мајке. Сваки час је пуштала дивље, нејасне узвике који су ваздух парали. Кад дођоше на трг, постаде још немирнија кад виде колебање и шум који оживљаваше то место што је више личило на усамљену, широку ледину пред каквом сеоском кућом него ли на средиште градског живота.