Nova iskra

СТРАНА 3 54.

НОВА ИОКРА

БРОЈ 12.

добијемо деце, он ће поделити с њима на једнако. Ајш ако он не одговори нашој бризи, даћемо му, кад буде пунолетан, двадесет хиљада динара, које ћемо одмах положити код бележника. И вас нисмо заборавили: даваћемо ; вам док сте год живи сто динара месечно. Јесте ли лепо • разумели? Домаћица се диже, сва љута: — Хоћете давам продам Шарла? Нећете ; то од мајке не може нико тражити! Не, бога ми ! То би било ужасно! Домаћин не говораше ни речи, озбиљан и замишљен, али он одобраваше жени непрекидним климањем главе. Г-ђа д'Убијер, пренеражена, стаде плакати, и обрћући се мужу јецајући, гласом детета које је навикнуто да му се све жеље испуњавају, она промуца: — Неће, Хенриче, неће! И тада покушаше још последњи иут • — Али, пријатељи, помислите на будућност свог детета, на његову срећу, на.. . Домаћица, ван себе, прекиде јој реч : — Све смо ми то 1 к' промислили и Промозгали . . . Идите, и да вас моје очи не виде више овде. Ко је то видео узети људима дете ! Тада госпођа д'Убијер полазећп сбти Се да су (зила два малишана, и она кроз сузе упита, тврдоглаво као све размажене жене које су научиле : да никад не чекају: — А овај други мали није ваш ? Тиваш одговори: — Није, он је нашег суседа; идите к њему ако хоћете. И он се врати у кућу по којој се разлегаше л.упп и глас његове жене. Вален беше за столом; баш су јели лагано кришке хлеба, које су мазали штедљиво, врхом нож : а, Са мало скорупа који беше у једном тањиру посред њих. Г-ђа д'Убијер понови свој предлог, али са више увода, беседничке обазривости, лукавства. Тежаци вртеше . главом одричући; али кад чуше да ће примати сто динара месечно, погледаше се, светујућп се очима, поколебани. Дуго су ћутали, мучени недоумицом. Најзад упита жена: — Шта ти велиш, човече? Он процеди с висине: — Велим да није на. одмет. Тада госпођа д'Убијер, која дрхташе од зебње, поче им говорити о будућности малога, о његовој срећи и о новцу који им он после може дати. Сељак упита: — Та рента од сто динара, хоће ли се обећати пред бележником? Господин д'Убијер одговори: — Па наравно ; још сутра. Домаћица рече смишљајући се: — Сто динара месечно није доста да ми дамо своје дете; оно ће кроз коју годину радити и зарађивати; треба сто двадесет динара. Госпођа д'Убијер већ кипљаше од нестрпл^ења, те обећа одмах тражену суму; и како је хтела да води дете одмах собом, даде сто динара капаре, а муж јој за то време писаше неку врсту облига.ције. Кмет и један сусед, које одмах позваше, беху сведоци. И млада жена, блажена, однесе малишана, који чисто урликаше, као што се носи каква давно жељена ствар из трговине.

Тивашеви је гледаху са свог прага, неми, озбиљни, кајући се — може бити — што одрекоше. 0 маломе Јовану Валену није се скоро чуло гласа. Родитељи иђаху редовно сваког месеца бележнику да приме својих сто двадесет динара, а беху у давади са Тивашевима, јер их је сусетка грдила на сва уста, говорећи сваком кога би видела: како треба бити изрод па продати своје дете, како је то гадно, гнусно, нечовечио! А по каткад дизала би свога Шарла на руке, вичући му као да он што разуме: — Ја тебе нисам продала, нисам, мој мали. Ја не продајем своју децу. Нисам богата, али децу бар не продајем. Годинама и годинама је то тако трајало. сваки дан грдње и пребацивања пред вратима да их чују тамо ареко. Тивашевица стаде се дичити као да је најбоља у свој околини, што није продала свога Шарла. А и сељани, говорећи о њој, хваљаху је: — Јест то био мамац, али она бравос! Показала се као права мајка. ГЈомињали су је. И Шарло, који већ улажаше у осамнаесту, васпитан у тој мисли, коју му без одмора понављању, сматрао се за више нешто изнад својих вршњака, јер није био продан. Валенови су животарили угодно, захваљујући пензији. Отуда је и долазио незасићени гнев Тивашевих, који беху остали сиромашни. Најстаријег сина узеше им у војску. Млађи беше умро; оста сам Шарло да се мучи са старим оцем, да исхрани мајку и две млађе сестре. Беше у двајестпрвој години, кад се једног јутра једна господска кола уставише пред њиховим кућама. Један млади господичић, са златним ланцем, сиђе из њих помажући једној посгаријој госпи седе косе. Госпа му рече: — Ту је, дете моје, друга кућа. И овај уђе код Валена као у своју кућу. Стара му мајка праше своје кецеље; отац, немоћан^ дремаше код огњишта. Обоје дигоше главу, кад младић рече — Добар дан, оче; добар дан, мајко ! Ови скочише, узневерени. Домаћица упусти од узбуђења сапун и промуца: — Јеси ли ти то, дете моје. Јеси ли ти то, дете моје? Он је загрли и пољуби, понављајући : Добар дан, мајко. А старац, дрхтећи сав, рече му мирним гласом који га никад не беше изневерио: — А дође, дође, Јоване? —Као да га је видео пре месец дана. И кад се нагледаше, родитељи навалише одмах да га проведу по селу да се подиче. Одведоше га кмету, сукметици, свеглтенику, учитељу. Шарло гледаше све то с прага своје уџерице. То вече, о вечери, рече он родитељима: — Јесте били будале да упустите такву прилику Валену. Мати му понови упории свој одговор: — Ја не хтедох продати своје дете! Отац не рече ништа. Син понови: — Ала је то мука бити тако жртвован! Тада стари Тиваш љутито прослови : — Хоћеш ли ти да нам пребациш што смо те задржали уза се ? А младић сурово: