Nova iskra

- 86 —

Моје срце јадно створено је ваљда Да с љубави своје умире и пати. Ал' ти моју тајну нигда дознат нећеш, Нит' ћеш видет сузу што ми око мути; Ја ћу љубав своју и у гроб понети, Љубав коју срце твоје и не слути. Зајечар 1901. Милутин Јовановић

ПИСМА са СЕЛА

VI праги иријаШгљу, мжшљао сам да ти не пшпем. Не бој се, нисам се нншта наљутио, него просто што ми се за овај мах нншта не пише. Дође то код мене чешће тако. Седим за столом, преда мном перо, хартија, мастило; у руци запаљена цигарета, чијн се плави димови дииу и колутају изнад моје главе, и сркукш лагано шољу црне каве — дакле сав прибор је ту; па опет, нека чудпа леност овлада мноме те ме мрзи да узмем перо у руке Покушавао сам толико пута да дам себи рачуна о томе и иптао сам се: зашто је то тако; али, да ти право кажем, никад то нисам био кадар. Мисли ми се тако разгранају, да ја о томе сасвим и не мислим, него о нечем сасвим десетом. Ево, на пример, сад. Баш сам хтео потражити узрока својој лености и питао се: шта ми је? Спавао сам, што онај казао, слатко целу ноћ, устао сам ведар па се још више освежио хладном водом; дувана имам, каве имам, менични ми је рок далеко, у кући смо сви, хвала Богу, здрави па — ето опет: не пише ми се. Шта је сад узрок? Мислим, гледам плаве колуте изнад своје главе, и од једанпут паде ми на ум један човек, који је већ давно умро. И некако створи ми се његова слика пред очима. То је некада био један од првих мојих пријатеља с којим сам се, као млад учитељ, дружио и делио мисли. Био је општински писар. Човек већ средовечан, повисок, сув, прљава, зборана лица, мутних жућкастих очију, просед, прилично крепак. Први човек кога сам срео у своме новом месту био је ои. Дочекао ме је лепо, учтиво, па чак и пријатељски. Питао ме је одмах о разним стварима, о разним личиостима, па чак је почео и о политици. Први упечатак био је да имам посла с човеком који није обичан сељак, који је прилично познат с књигом а то је мени за први мах било доста. Ја сам му с места признао и већ смо цело вече нровели у пријатном разговору, бар мени је било пријатно. Доцније постали смо већ сасвим пријатељи. Он је имао, поред мана једног општинског писара, и доста чове-

чних врлина које се ре|е налазе и код људи који хоће да важе као људи с врлинама; али се није поносио њима, нити их износио на пазар, као што се није кудио ни својии манама. Ево једаи пример! Никад није водио рачуна о зајму и враћању. Што му даш, сматрај да си бацио; ако има он штогод, сматрај као своје, узми слободно: ни чела неће намрштити. Много му је требало, много је „узајимао", али је много и давао. Био сам толико пута присутан кад изручи све до паре не гледећи коме даје, а неколико пута знам да је ишао да узајми да помогне потребиту. И сад замисли ову другу крајност! Ако има од кога да наплати какву своју зараду, ту је просто несносан. Ама витла га — душу да му убије. Толико ме је пута наљутио. — Па што си окупио човека! — Не дам ја да ми пропадне моје! — Па даће ти. — Кад? — Кад буде имао; зар не видиш да нема! — Па што се парничи кад нема? — Тражи човек своје ираво. — Ја тражим његово право. Зато нека ми плати! Ја немам ништа више сем овога свога пера. То ми је и њива и ливада и виноград. Заман ја њега тишам, не номаже. Ту је као дете, сав дршће. Дође ми као да гледам чивитара пред собом. Био је добро писмен. Законе је знао у прсте као да их је писао. У пола ноћи могао си га позвати па онако сањива заиитати штошта — ои би ти, онако бунован, одмах казао парагра® и цитира. Поиосио се тиме што зна законе. И кад га мало ухвати пиће — а то је већ чешће било — увек би причао како је доскочио овоме или ономе адвокату. Једном ми је причом пробио главу, причао ми је бар двеста пута, и «во да је и ја теби испричам да видиш какав је то практични виртуоз у законима био. Два сељака ночела се парничити око неке својине. Богатији, тужилац, узео лепо адвоката, на већ унапред прича како је добио парницу. Још га надари ђаво те исприча у механи како је разговарао са својим адвокатом и рекао му своју бојазан ако се ћата-Паја буде примио противие стране. — Адвокат се — вели — насмеја па рече: „То то ! Пусти мени те ћатарице да их испретурам као крава теле!" Кад то чу ћата он позва оптуженог па му рече: — Дај ми дукат па да насигурно" добијеш парницу! — Не браним вала! Ево ти дукат. Само они су много запетљали. — Ја ту ствар знам. И ако не добијеш — ово су људи — дајем ти дукат на дукат и ја све плаћам! Хоћу да покажем г. адвокату како и „ћатарице" могу да убришу његово адвокатско господство! Сељак му извади дукат и метну на сто, а он оцепи један крајичак хартије од новика и плајвазом написа само један парагра®.