Nova iskra

\

— 205 —

А што ћсш код њега? запита Јела и од празнино Марина гласа је подилази јоза. Јак је неки осјећај повлачио за собом да што прије помогне Мари, и погледа на прозор. — А зашто? запита је Јола огледајући се, а срцо јој пуче што још но види свештеника. Њозин је човјек поодавна отишао по њега, а још их нема! — Ја идем тамо, понови Мара истим гласом и ненромијењено. — Што је теби? запита је Јела, а већ но може да прикрије у гласу како је уплашена. Стаде крај прозора да би забашурила свој страх, заклони се за дрво од оквира, а прстом је шарала по сгаклу. У зраку, пегдје у мору од облака и пахуљица, јечи шум, а снијег засипава. Сво је тако јасио

У том со зачушо кораци гдје ударају испред прага, отросањо одијела, нејасни гласови, и Јела стаде с дјетотом у иаручју за врата и отвори их сагнувши се мало, а свештсник уђе отресајући снијег с горњег капута. Кад га Јола иропусти, обраћала је пажњу на све: и на дијете, и на ватру, и на свог човјека што је остао пред вратима и на новријеме напољу, само се прсма своштеиику понашала као да га и не види, али га је крадом непрестано држала у виду. Био је то ностарији човјек нрогрушане брадо и орловског носа. Кад скиде камилавку, указа се под њом чело без косе, иеколико дугачких, меких длака из окола се ириљубило за капу коју је јако иатукао на главу и подигошо се с њом. Он стресе главом, а оне се послушно наравнаше. Ни он се није ни најмање освртао на Јелу, као да јо и нома

и бијело, да јо заболе очи, кад сс дужо загледа у ту чисту бјелииу. Тад иримјети како се из оног пепела, којим јо прсмазаио нобо, одваја нсшто црно, дугуљасто. Она напрегну очи и иреиознаде свог човјека ио црвеном торбаку и свештеника иза њега по чствртастој камилавци. Јела се узруја, што ће дочекати страна госта, и одмаче со од прозора. Узе на руку дијете, којс се расплакало, и носала га је по соби цукајући га све док се људи не приближишс кући. Хтједе и болесницу обавијеетити ко долази, па пошушка око ње и говорила јој као дјетету ком хоће нешто да каже што би га поправило: — Ево иде, сестро, поп. Идс поп, Маро.

у његовој близини. Од како јо ушао, држао се неприродно усправљено и лице му је било равнодугано. Приђе болесници и запита јо што је боли, и одмах поче дријешити завежљај што га је донео собом. — Ја идем тамо, огласи со Мара још увијек ситнодрхтавим гласом, и пред његовим погледом дође још ситнија и нознатнија. — Шта? запита јо свештеник и извади из свежња комадић воштане свијеће и књигу црних корица, у којој је једно мјесто било забиљежено дрвеним крстом, окованим жутим, излизаним мсталом. Јела одмах принесе тријеску и запали свијећу, а он јој даде тамјана да њим окади просто-