Nova iskra

— 207 -

умије ирочитати као ни она што со цриила у попииој |;њи:ш. Збиља, како је чудно осјећање обузимало, док му је предано слушала ријечи? Она је очекивала неке помоћи из то књиге, али кад се предала оном осјећању, што се тад кретало у њеној души, пије тражила ништа, сама је себи

вољна да покдоии Мари ту њиву, ако њену продаду за дуг, и све братскн с њом подијоли, али сад се сјоти да су на њу извезли највише ђуброта, по што им јо била најближе кући, и да она најбоље роди. Стресе со за то и дахиу од зиме, на брзо пријеђе преко даско која со за то савијала.

1. Ј. Чермак Црногорка Ј ?ј

била довољна за сво и свима је хтјола нешто добро учинити, али за собе није тражила ништа. И у часу тог одрицања и заборављања на себе струјила је кроз њу нека сладостраст, коју јо она и сада хтјела осјотити, али нијо могла, воћ је само бленула у дрво што је изникло на међи њоне и Марине њиво. На чистом зраку, с ово даље, видила му је сваки дистић, тако је било близо, а сада, кроз ову маглу, чинило се далеко, тако далеко, да су му гране дошле танке као пређа што је паук плоте, и све заједно будиле су представу у некој великој, густој научини, разапетој на оловној прегради између неба и земље. У оном тренутку је Јела била

Још часак, иа шкрипну мандала, и Јоле нестадо иза брзо затвореаих врата. Опет завлада пустош коју тек нрекидају двије кућицо што се шћућуриле бојажљиво једна уз другу. Снијег сина у силиим, косим трацима, који изгледају као да со и иснрокидају, да су нити којо спајају небо и зомљу, и које падају, журно надају и у паду свом снуштају и јадну зомљу у ужасну бездан, у магловити, бескрајни хаос. Др. Ђуро Ј. Димовић о -—