Nova iskra

Славс ти комшија, како те не мрзи слушати како лаже? Мајстор-Тодор се насмеја. Треба знати да су се њих двојица шалили. Мој Симеуне, треба умети и лагати — рече му. —■ Теби јс жао што се бољи мајстор од тсбо нашао! — Па бар да што личи на истину! — вели Сима. - Него онако луна којешта! И деца виде да је лаж! Био човек у Ариаутлуку! — Био, Бога ми! — Ако је Арнаутлук Балатун! (седо крај Дриие у Босни на самој граници). Па де, реци: јеси научио арнаутски? — Јесам, Бога ми! — Еако се каже: овца? — А шта. ми је вајда будали казивати? — Зато што не зиаш. — Па јесте, како ти кажеш! Ти си однекуд изучио на ме ухватио у познању! — Бога ми, комшија, једаипут смо га ухватили да лаже. Једанпут вели да се овца зове шефе, па после, пошто га питамо за друге ствари, запитамо опет како се зове овца, а он вели: телеф, — рече Оима па се зацени од смоја. Слушаш га шта дроби! Но зна он ни шта ме је питао, а камо ли шта сам му ја одговорио — речс мајстор-Тодор спокојно нагињући сатљиком. — Па добро, како си онда рекао? — Рекао онако како јесте, само ти ниси унамтио, као што нећеш унамтити ни ако ти сад кажем! Него, боље ће бити да се нрихватиш овога сатљика! И то јс свс говорио мирно, спокојно, не срдоћи се. Ама тробао си ми нешто, — рече му Сима па зато и свратих. - Шта ? — Да видимо један посао. - Можемо. Хоћеш сад? — Ако немаш код комшијс.... — Немам. Сатљик сам скоро испио. Онда хајд'мо. И ноздравише се са мном па одоше. Ја сам глсдао како се онако дугачак клати, раширио руко као орлушина крила, на певуши: Горјани! Јунаци! Уз брдо, низ брдо Горјани ! Горјани! Ни сто дужан ни двеста готових а тако задовољан тако спокојан и срећаи! — номислих гледајући, док ис замакоше за ћошак Симине кућс. Нма и оваквих, има, всруј СВОМЕ Ј 2 Н К V

Пееник Идеапу е могу више. Умор ме свлад'о. Смилуј се једном и остави ме. Доста сам иш'о где си хтео; Доста је како твоје ми име Једино светли. Њим' сам се клео, Њиме сам груди свежио сетне . . . Под стегом моћним имена твога, Очаран гледах у дане срећне, Што ми у плавом магластом велу, Будућност тамна у пола скрива . . . Вера је моја искрена била А срце моје, знаш, ватра жива. Али — то прође. К'о дрво снажно Што ветар ломи и ја сам пао. Па зато бежи . . . иди од мене, Све што сам им'о ја сам ти дао: И младост своју и здравље, снагу, И злато што ми нудили људи, Да само спустим погледе ниже, И да ми срце к небу не жуди .... Све сам ти дао, а шта ти мени ? И сада боли груди ми ломе К'о што су некад — пре но сам крен'о, По путу твоме идеалноме. Идеал Ј1еенику ар и ти чедо, ах, тешко мени ! Зар зато давах руменој зори, Безбројне дражи да небом сипа И за те земл>у божанством створи' Зар зато давах мислима твојим, И духу твоме пробуђеноме Мађијске ноћи да се о тебе, К'о вал о сгену нискости ломе!? Јесам ли зато бег'о од људи И препун чежње хитао к теби, Да те нежнога подижем, снажим, Како међ' људ'ма угин'о не би.'?.. Јесам ли зато јачао крила, И с тобом грео у зрачне стране ? Јесам ли зато китио цвећем Маштање твоје младости ране ? А љубав она? а занос, чежња? А дражи оне? —■ Зар све то паде, Зар да пред мраком утрне светлост ? Ах чедо моје, мој црни јаде. Умор те свлад'о, тужан ми велиш, А шта ће крила што су ти никла? То није умор, покушај само: Крила су твоја отпору свикла.