Nova iskra

- 267 —

Ч РОрР-

Брат, лежећи наузнак, тешко дисаше у овом мртвилу. 0 чаеа на час излазаше му иа уста као неко лако пиштање. -Тедна, једина свећа горијаше на столу, бацајући на зид широке нромењиве сенке. Чнро, како беше крај наћава, заустави се да савлада страх; ногледа на брата, затим, држећи обе штаке под пазусима, ноче дизати поклопац. Наћве јако шкрипаху. Наједном Лука, пробудивши се, скочи. Виде брата који скидапм поклопац, и поче викати на њ, тресући рукама, као манит. — Ах, лопове! Ах, лопове! Помоћ! Ади га беспило загушиваше. Док брат ослепљеи глађу, иагнут пад иаћвама, тражаше дршћућим рукама комадић хлеба, он ђипи с кревета и скочи на њ, да му не д& узети хлеб. — Лопове! Лопове! викалпе, изван себе. Као махнит, баци тешки поклопац на врат Чири, који се отимаше као жртва у гвожђима. Лука се одупирашо Чировим напорима, притискујући целим својим телом, као да је хтео обезглавити брата. Поклопац шкрипаше, продирући у живо месо на врату, гњечећи у душњаку, у грлу, секућн тиме и нерве. Од наћава се одвоји једно непомично тело, које више не показиваше никаквог знака живота. Тада, гледајући прод собом убијенога кљаку, лудачки страх обузе душу брата. Два-три пут, посрћући, пређе преко собе, у коју трептаве свећо ствараху привиђења; иодвуче руке под покриваче, привуче их к себи. уви се сав у њих, покривајући и главу, затим се шћућури под постељом. И, у тишини, његови зуби шкрипаху као турпија на гвожђу. (с талијапског ) миодрлг риотитт.

Чачак.

Светли, сјаји, блешти, пламтМ И простирс мирис благ, Ја се буним сред тог миља Што ми целу пл&ви груд, Док на пољу месец светли И свуд влада зимска студ. * Шта је мени? ,)а од скора Не познајем себи сам! Куд погледам, свуд привиђам Твога сјајног ока плам. По плавоме своду трепте Звезде сјајне, а испод њих Крај усана медних твојих Лебди осмех благ и тих.

Ах, тај осмех обећава И на твоју мами груд; Срце хоће да угуши Силна чежња, слатка жуд.

И ако те, у даљини, Двоји цели бели свет, Опет моје хитре мисли Управљају теби лет. Својим зраком њих уноси Кроз твој прозор месец блед; Ту ти љубе очи лепе И с усана сишу мед. Ту се песме љубованке Успављиви шири тон, Док одједном не зазвучи Твоме уху сребрн звон.

Тад ти лицем румен сине И јави се осмех благ: «Сад, у овом слатком часу, Мисли на ме драган драг!» 0. Д. Мијдлковић

Три љубавне песм ице

(ОТО /1ДЈКСНЕР)

мом срцу осамљену, Кад наступи зимска ноћ, Пролеће се ново буди И чаробну шири моћ.

Ту, дубоко, у кутићу, I Ј,вета многи цветак драг;

Пиема еа еепа XII ДРАГИ ПРИ^АТЕДзУ, х и знаш да је моје село на самој граници између Босне и Србије. Кад је тишииа ми чујемо звона са бродачке цркве као и они са наше. Па, вала, готово и нема разлике између нашега сељака из Мачве и онога из Семберије. До 1876. годиие и могло је бити неке разлике; али како се те године многе породице, што због рата морадоше нанусгити своја огњишта, настанише по мачванским селима те понримасмо