Nova iskra

— 272 —

али иошто јо полео иокатшто да со оиијо и да виче, стан му отказаше. По том усели се некаква пензијонарка што се вечито свађаше са својом служавком. На Митров дан, старицу већ са. свим изномоглу, али доста имућну, и иород све њене џаидрљиве нарави, узо к соби у село родбина, а у стан уселишо со две госнође са осмогодишњом, кржљавом девојчицом. Жене се издржаваху женским радом. Једна је шила, а друга илела чараие и реклице на машини. Ону, што боше млађа и лопша, звало јо девојче „мамом", а старију, „госпођом". И код адвоката и код нових кирајџија прозори беху по цео дан отворени. Дакле, кад год би Господин Тома седео у својој наслоњачи, могао би сасвим тачно видети, шта со ради код његових суседа. Из оно мало њихова намоштаја вирила је велика сиротиња. На столицама и на столу, на орману и на канабету лежаше ткиво, намењено за шивење и клубад памука за чарапе. Јутром су госнође саме чистило собу, а око подне иајамница доношаше им иешто мало, не баш обилатог ручка. Свакојако, свака од њих готово се није мицала од сво.је машине која непрестано зврјаше. Девојчица обично сеђаше крај прозора. Ово дете са затвореном косицом и ленушкастим лицем беше некако воома бледо и непомично. Понекад је девојчица двема иглама плела малено подвезице од шареног памука. Вишо пута играла се са лутком, облачећи је и свлачећи веома полако, као са неким усиљавањем. Понајчешће није радила ништа, но је прислушкивала содећи крај прозора. Господии Тома ие опази никад да ово дете пова или трчи 110 соби, не примети никад осмејка на блеђаним усницама и непомичном лишцу. — Чудно дете! номишљаше чешће адвокат и поче да је пажљивије посматра. Једаред спази — беше баш недоља, — како јој мати даде малену китицу цвећа. Девојчица оживе малчице. Намешташе и размешташе цвеће и љубљаше га. Најзад удеси опет китицу, мотну је у чашу воде, седе на своје старо место крај прозора, па ће тек рећи: — Је л те, мамице, овде је веома тужио! . .. Адвокат се забезекну. Како то! зар може неком бити „веома тужно" кад оп беше увек добро расположеи кроз толики низ година..., Једног дана, тако око 4 часа по подне адвокат беше у својој соби за рад. У то доба сунце је увек бивало нрема стану његових суседа, а светљашо веома јако. Припека беше ужасна. Господин Тома погледа на другу страну дворишта, и вероватно опази ма шта необично, јер са пајвећом журбом намести цвикер на нос. А ево шта је било: Кржљава девојчица, са главицом малко наслоњеном на ручицу, лежаше готово наузнак на свомо прозору и разрогаченим очима глодаше право у суице. На њеном ситном, вазда нопомичном лшпцу пресијаваху се сада као неки осећаји: да ли туге, да ли жалости?...

— Она не види! шапну адвокат снуштајућм цвикер. У тај мах, па саму помисао да неко може гледати право у сунцо што јо пламтело живом ватром, осети у очима некакво опако боцкање. Заиста, девојчица беше слепа већ готово две године. У шестој години живота разболе се од неке онасне грозницо; неколико недеља беше ван себе, а после тога, снага је остави тс лежаше као мртва: нити мицаше нити говораше што. Хранише је јаким вииом и чорбом, тс ностеионо дође к себи. Али воћ првог дана, чим су је на јастук посадили, унита матер: — Мајчице, је ли сад ноћ? Не, дете мојо. А зашто говориш тако којешта. Али девојчица ие одговори ништа; боше веома дремовна. Само сутра дан, кад у подно дође лскар да јс обиђе, упита ноново: — Вар још траје ноћ? Онда им бешс јасно, да дете по види. Лекар прегледа њене јадне очице, па роче: трсба чекати. Али што год се више болосница опорављала, све јо вишо бринула због свог слепила. — Мама, зашто не могу да те видим ?... — Јер су ти очицс замагљоно. Али то ћо већ проћи .... — Кад ће проћи ?,. . — Скоро. — Хоће ли сутра, слатка мамнце ? — Кроз неколико дана, чедо моје! — Ч.нм будо прошло, кажи ми, златна мајчицо! Јср ми је тако тешко, тако тешко!.. . У непростаном очекивању пролажаху дани и недеље. Девојчица иоче мало да устаје из постољице. Навикну да хода по соби пипајући, да сс сама свлачи и облачи, нолако и опрезно. Али вид се не враћаше. Једном поче: ■— Је лк, мамице, ја имам нову плаву хаљиницу. — Не, рано моја, граорасту. — Мамице, и ти је видиш? — Видим, злато моје! — Као на дану? — Па да. — И ја ћу видети кроз неколико дана ?.. . Или можда тек кроз месец дана ?... Али пошто мајка не одговарашс ништа, девојчица настави даље: — Је ли, мајчице, на иољу је непрестаио дан? А у врту има дрвећа, као оио нређе ?... Да ли још долази оно бело маче са црним шапама?... Је ли, мама, могу ли да се видим у огледалу?... Али немам огледала... Мати јој даде огледалце.