Nova iskra

— 286 —

посмовенс, који предикују о натриотизму*), и нели да је патриотизам само дете судудих гдава — у иесника стоји мозгова — и да је иреживљеии пдод старе културе. Не! — довикује нам песник, патриотизам је стара и вечито трајна сократовска врлина, која има своју вредност од Тсмзе па до нреко Гангеса. Зато, Сдовени, потстиче нас Марек, у уским Термонилима ваших ужих домовина, војујте до носледњега даха за „Вашу Славију милу." Бајрон је свога СММе НегоПа спевб 1812 год. Паралелисмус Марековог спева Посланица к Јунгману, са генијалним производом великог Енглеза бије у очи, али ту се нс губи, већ га налазимо после и у предпсву Коларове „Словенске кћери." Код Марека поток из срца се лије; то је русоовски узвик, изливен из пера, на развалинама старога избледелог света, и туга застварањем света новога и леншега. Словенство Мареково, обојено русоФилством време није могло ослабити. И 1850 г. видимо га где се договара са ШаФариком о стварању свесловенског књижевног језика, да сс то достигне он је готов исто као и пре 30 година да принесе на жртву свој материњски језик. Антоније Марек гледб је песимистички на чешку будућносг; Мислио .је да мали, поробљени чешки народ 1 ) није у стању еам, са вдаститим силама својим, извојевати себи снасење. Држб је, да Чеси немогу опстати, да морају подлећи и изгубити се у великом немачком мору, не прегрле ли свесловепску идеју и нс жртвују ли њој своју народност. Иа већ кад Чеси мороју изгубити своје народно име. боље је — мишљаше Марек — да се жртвује словенској идеји, јср тако ће бар остати Словенима, а не учине ли ту жртву Чеси би са својом пропашћу новећали број опаких сдовенских противника, — Немаца. Мржња, смртна мржња нротиву Немаца од Марека је учинила -свесловена, а Марек свесловен заслужује наше дивљење и онштс ноштовање!....

Разнолике нотребе народпе Марека су одвратиле од несништва, те је као прозни писац ступио у коло чешких великана у којем су били: Јунгман, ШаФарик, Падацки и други, и с њима заједно рађаше на пробуђењу чешког народа све до своје смрти. С тим што је до сад речено изнесен је у најкрупнијим потезима проблем словенске идеје с којим се бави Марек у својој појезији. 0 Марековој прози и о његовим несничким нреводима нећу ни да говорим јер то и не спада у оквир мога предузећа. На завршетку рекао бих још ово: Као год што су код нас имена Вдадике Рада и Јаше Игњатовића тссно везана са именом Симе Сарајдије Милутиновића, тако је исто уско спојено и име Антонија Марека с именом Јунгмановим. Јунгман је Марека литерарно образовао, вољу за несништво му пробудио, утврдио га у русофилству и кроз цео живот куражио га је и потстицао на рад. Укратко: Јунгман је из Марека песника — књижевника створио, а то свакојако није мала засдуга! Могла би се од стране којег читаоца појавити замерка: Откуд код Марека смртна мржња на Немце и како ту мржњу довестн у измирсње са хуманитарношћу његовом? И мени је то необјашњиво, а с тим нису на чисго ни други*) који су о Мареку писали, иа ни сам Вдчек. У остадом ту Марек иије усамљен јер је било код Чеха још и других знамепитих људи, који су хуманистичка начела исповедали, па и код њих надазимо мржњу противу Немаца. Биће да се њихов хуманизам, као и Марсков, распростиро једино па Словене. Праг. Костд Мдјкит.

ХР0 н И К а

У недељу 29. септембра о. г. у подножју споменика великога Кнеза Мученика удружени, омладина и нредставници скоро свију редова грађанства — одржади су збор свој на којем су осудили дивљачке инстинкте Арнаута који су сс, како изгледа заверили, да истребе све што је Срба у Старој Србији и Македонији. И ако се таквим маниФестацијама ни најмање стварно не номаже жадосним жртвама, нашој нссрећној браћи по тим крајевима. тој сржи српских земаља — ипак, као појава у нашем друштву, тај збор оставио је дубоких трагова у срцима Београђана, за које би се, можда, без нретеривања могло рећи, да су често пута хладна остајала према патњама наше браће нод туђином. Она једнодушност, они истоветни оссћаји којима се таласала она импозантна маса Срба, исто као таласи ведикога мора, многе су до дубине душе потресли а видели смо неке старе Старосрбијанце како и сузе утиру. Јест, као год и свуда и увек што је било, и у нас је још чиста и родољубива омладина на ирвом мссгу позвана, да гдасом душе своје, као гдасом Јерихоиске трубе нозове све нас на одбрану паћеничке браће наше. А да је крајње време томе, један нам је од њих реко. ,Нека још само три године устраје ово стање у Старој Србији и Македонији" рекао нам је он „и више у тим крајевима неће Србина бити." Да страшних речи, да ужасних перспектива! Ако овај грозни нокољ, који су нам снремили непријатељи народа нашег још само мало устраје, у землама у којима је *) Данашњи еигдески имиеријализам и немачки национализам подижу се па искључивом илеменском натриотизму. а то нам показује да иатриотизам још није предан аналима историјским. Свакојако да ни генијални Толстој није у праву кад патриотизам сасвим одбадује. Многи проблеми словенског живота још су нерепгени ; при њихову решавању и патриотизам ће играти важну улогу. То је бар моје убеђење. ') То мшпљаху и многи други чешки нретородитељи а код Слонака о том јавно ненаше и нисаше Јан Холи савременик Мареков и Коларов.

највише трагова оставила срнска сдава и величина срнска, више иеће Србина бити. Има ди Србина, који на ове гдасовс неће задрхтати?!... Има ди и послс тога још ма каквих разлога који ћс и даље одржавати н досадањи немар наш, и нас, слободне грађане у Краљевини Србији, држати поцепане и раздвојене?!... Ал и осим тога, смемо ли ми икад заборавити оне неоцењене услуге, које су нама Шумадинцима, приликом стварањс. наше слободне државе, учинили синови баш тих и осталих земаља срнских којс су на жалост још непрестано под туђином ?!... Ми смо дубоко уверени да пдеменита омладина неће то никада заборавити. А на њој, на омладини је будућност наша. Буде ли она свесна, а ето ноказала се да јесте, оне сиде која јој се крије у младим, одушевљсним грудима и топломе срцу — наша праведна народна ствар, и иитање нашега опстанка и наше лепше будућности, биће у сигурним рукама. Као јавно гласило дакле ми се, и ако рањена срца због онога што је бидо повод збору од 29. овог месеца, с радошћу и надом осврћемо на збор тај, скупљен на покдич омладине наше, као на нредзнак бар у будућносги лепших дана. Ми немамо никаквих тачних података о томе: да ли су и у кодико омладинци у нашим старим, историјским друштвима утицали на буђењс родољубља и ударања народнога срца; али податци из новије стране историје казују нам, шта је била у стању да учини уједињена омладина. И с нером и с мачем у руци борили су се омладинци за свету народну ствар све, док с једне страис нису створили уједињену Немачку а с друге уједињену Италију. И тс нобеде своје извојевали су они у добу, кад идеја нацијоналности још није тако високо стајада као што данас стоји. Данас и у том ногледу биће дакше нашој омдадини да се

*) Колико ја знам о Мареку су писали од Чеха Јаи Јакубед' В. Зелени и Томаш Масарик, па ни код њих та хуманистичка недосљедногт Марскова нија расветљена.