Nova iskra

— 363 —

старачко му срце закуца пеЈеднако, платпљиво, час ударајући јаче о мршаве му груди, час замирући. Деда је мислио гласно, јер је шапутао себи у браду: — Била је твоја воља, Господе Боже, јер оиа јадница није била крива ... Ни по чему! ... Судбина, проклета судбина! Ох . .. ох . . . ох ! — 0 ком то говорига, дедице? — упита Васко.

— Али та су времеиа прошла и никад се више неће вратити ... — одговори деда и, дуго поћутав, додаде: Ноћ је била баш овака а и месец је сијао кроз облаке као ово сад. Сакрије га облак и све потамни, а како га прође, све поново засија и као да анђели пева.ју на небесима!... Да! Анђели и јесу певали, а шта је тада на земљи било — сачувај Боже и уклони!

Деда се трже. Није знао да је говорио гласно. Изгле дало му је да м!сли о нрошлости тихо изумиру у његовој глави, као светлоет далеког луча овијена густом маглом — А зар си чуо моје мисли ? Гледај га само! .. „0 ком говорим"? Ехе-хе! Ти то не мораш знати . . . — Причајте ми, дедице, причајте! љубопитљиво је наваљивао дечко. — А шта је било, дедице?

— Страшне ствари, Васиљко; кажем ти: страшне сгвари! проговори деда одушевљавајући се очигледно. Наступио је тренутак када се деда није могао више уздржати од причања, па макар га за то и не молили. Обешењак Васка знао је то, јер је често умео искамчити из дедине душе по какву запимљиву причу. Деда настави: — Каже сусед Калиник: пре је, веле, било боље. И ако смо били под епахијски робови, ипак смо имали