Nova iskra

— 856 —

— Чувај јо као какву светињу! Ако даднс милостиви Бог, те се здрав и чио вратим из боја, са том ћу виолином начинити срећиим вас моје сгаре родитеље, а себи ћу прибавити славу, а ако ми буде суђено, да морам ноложити свој живот за нашу лепу домовину, онда ме не жалите. Узмите ову виолину и дајте је каквом сиромашку, који ће у њу свирати и мене помињати .... Тада место виолине пригрли нушку и крену се у бој са друговима. * За време војевања, Дејаи је чешће извештавао своје родитеље о здрављу, али од једаред ирестаде писати, а то баци његове родитеље у велику бригу. Они се пренлашени питаху; „Шта је то са Дејаном? Да ли је жив" . . . У брзо, муњевитом брзином нролете вест да се првим возом враћају из боја сви ратници Наста велика гужва и узрујаност у граду. Све се ускомеша и потече на железничку станицу. То сам и сам учинио. Кад сам био на станици, угледах Дејанове родитеље, и они беху дошли да причекају свога јединца, који их беше брзојавом известио о свом доласку. Сви са нестрпљењем очекиваху кад ће се у даљини појавити воз. Најзад сивкасти облачићи дима указаше се у даљини, за тим се појави нејасна црна пруга, која се креташе и нагло рашћаше, док се најзад цео воз јасно не нојави, и својим писком не огласи долазак наших ратника. Најзад воз стаде, а из њега покуљаше војници. Међу њима спазих и Дејана. Он беше леву руку завукао у рукав своје војничке блузе, а другом руком придржаваше пушку, која му висаше о десном рамену. Он тражаше очима своје родитеље, а ја му приђох, поздравих се са њим и показах му место на коме га родитељи очекиваху. Он им приђе, поздрави их, и ми сви пођосмо кућама. Опростих се са њима и окретох своме дому; али ме Дејанов отац задржа речима: — Шта зар ти нећеш са нама кући, да ти Дејан исприча како је у рату! — Врло радо одговорих, али држим да је Дејану потребан одмор, за то хтедох да га оставим за сад па миру. — 0, не брини се ти за мене, рече Дејан. Никакав умор не осећам. Треба и ти да си са нама, па за то нас не остављај. Како већ бејасмо пред њиховом кућом то уђосмо унутра. У соби Дејан скидо пушку са рамена и прислони је за зид. Његов нас отац понуди да седнемо, што ми и учинисмо, а Дејанова мати похита да нрипреми обед, рашта изиде у кухињу. Док смо ја и Дејан разговарали, његов отац отвори сандук, што стајаше у соби, пз њега извади Дејанову виолину и принесе је Дејану — Ево твојих ћемана, сине, ти си и заборавио да за њих упиташ. Ако ти неће бити досадно, дед нам одсвирај што!

— Та остави то, узвикну Дејанова мати, која у тај мах уђе у собу. Још се дете није ни одморило, а ти му пружаш ћемане. Ти си уморан, је ли, чедо моје? — Ах, ие, мајко! Не осећам ја никакав умор и врло бих радо свирао; јер знаш да сам са виолином одрастао; али, на превелику жалост, ја више не могу никад узети виолину у руке. — Ти се шалиш сине, је ли? упита старац. Та шта би те могло омести да свираш? Дејан баци тужан ноглед на виолину, тужно уздахну и прошапута: — Свршено је са мојим свирањем! Као што>рекох. никад внше не могу узети виолину у руке; јер — видите!... Ту Дејан извуче леву руку из рукава и ноказа нам је говорећи: — Видите моју руку! На њој нема ни једнога нрста !.., Сви се забезекнусмо, јер угледасмо да на левој Дејановој руци не беше ни једног прста. — Ах, узвикну тужно отац Дејанов. Ах, ојађеном мени! Шта је то било са тобом, сине мој ? — Шта је било, прихвати Дејан. Оно што обично У Р ;|Л 'У бива: пушчано зрно погодило ме је и разнело ми све ирсте са леве руке. Кад сам оно престао да вам иишем, бејах у болници иа лечењу, и не хтедох вам јављати моју несрећу! . . . Ах, моја виолина! . . . Ах, моја мила виолина! — тужаше сиромах Дејаи. Његова мати стаде кукати, а мени се окрете соба, кад разабрах шта је било са Дејаном. Зграбих капу, па и без збогом похитах својој кући .... * Овде је крај приче и ја бих могао стати; али знам упитаћете ме: „Шта је било даље са Дејаном? Да ли је одликован и да ли му је накнађен превелики губитак?" Рећи ћу вам: Дрни крст кити Дејанове груди и то му је одликовање, а што се тиче накнаде губитка, кажите ми: ко је у стању иакнадити губитак његов? Па ипак, награда није изостала. Војно - инвалидски суд ирогласио је Дејана за „ иолу-инвалида" и одредио му је 144 динара годигиње, или 12 динара месечне иотиоре! Даље ие питајте; јер овде је свршетак приче о Дејановој судбини. Д. Б.