Nova iskra

- 55 —

Хенералова кћи — р о м л н «апксао И. ј-(. ЈТ07>\ЈТ€]-(К0

(иАСТАВАК)

IV

СССТ !

Она ! Долази ! . . . Пст ! . . . — Ја је се не бојим ни мало! — Охо! Не бојиш се! А ако те метне да клечиш до мрака? — Не ће! А ако хоће — не ћу ја! Побећи ћу!. . . —- Побећи? А нацке? Охо! Још како! Омељка је добио такве нацке, да су му и до данас остали мехури на руци . . . Није то наша стара учитељица.. . . Она је била добра . . . Није вукла за чунерке, него те само лепо гледа и смеши се, на те савест одмах гризе ... А ова у — у!.. . Тако зле очи! — Б . . . о . . . б . . . боб ,. . Ч . . . а ■. . . ш. . . а... чаша ... Т . . . и . . . ц . . . а . . . тица. — Пст!. . . Иде, иде! — Лажеш, то је Хивра! ... — Тетка Хивра, тетка Хивра! А — а — а! — Тише, нилићи!... Јер ће вам пресести ако дођс! Размазила вас је покојница Клаудија Антоновна! . . . За што плачеш, Мишка? То је био дечко од девет година, белокос, у издртој кошуљи, а сузе су му текле по образима остављајући трагове по прљавој кожи. — Шта ти је ?. . . приђе му Хивра. — Бог .. . бог ... бог да—а—а—је—хе—хе проо — о — оти! једва је могао изговорити дечко од силног плача. — Пст ! . . . Пст ! . . . Уђе учитељица и све се утиша, само белокоси дечко није никако могао задржати јецање с уздасима. — Ва што плаче ? оштро унита учитељица, одлучно и сурово иодигнувши обрве. Деца су ћутала. Бојала су се нове учитељице ко ватре. Нарочито су од њо дрхтале девојчицо којих је било свега четири. Хивра објасни: — Сетио се покојнице, Клаудије Антоновне. Глупо дериште! . . . Она га је од свих највише волела... Пуко је сироче! Голотиња! . . . Она га је и одевала, па му је кашто и косе чешљала. Сад се, ето, сетио. .. — Идите, Хивра, на своје место! оштро јој заповеди учитељица. Хивра изиде. Маничка ,је сва дрхтала од једа, кадгод се иред њом говорило о необичним доброчинствима пређашње учитељице. Мрзила је покојницу из дубине душе, а ни сама није знала за што. Одмах се издера на белокосог дечка, који јој од тога часа такође постаде одвратан. Потресен тужним успоменама и својим плачем, није, дабоме, умео без

погрешке прочитати из књиге „За што спаваш, сељаче?", и већ је клечао норед пећи не смејући гласно јецати. Маничка, лепа, стасита, кокетна Маничка Ринцева није се хтела одрећи права о кажњавању. Аркадије Николајевић рече јој: ,,'Гући, разуме се, не треба, али имате право, у случају потребе, отерати ученика у угао да клечи, а није ни лењир забрањен. Полако, разуме се... Ми донуштамо оне казне без којих се не може проћи." Часови, што их је у школи проводила, беху за њу најтежи часови у животу. Некада је с одвратношћу гледала васнитачице и учитељице које цео свој век проводе у досадном и мртвом занимању — обучавању деце и надзиравању њихова ионашања. А сад се, ето, она нађе у положају милијон пута горем него и једна од њих. Некаки прљави издрнанци, сурови, дивљи . . . Зашто ? Шта су јој они ? И како се то догодило? Историја Владимира Ивановића Ринцева подигла је доста хуке не само у губернијском граду, већ може бити и у целој Русији. У губернијском граду знао је њихов сган сваки кочијаш и свако дете на улици. То је горњи стан омање двоспратнице са веселим кућним крилом, с веселим прозорима кроз које се видео такође весели и не јевтини намештај. У њему су Ринцеви становали већ много година. На вратима с улице биле су две лепе бакарне плочице. На једној, вишој, иисало је: „Агенција Јужног Друштва за Обезбеђење", а на другој „Владимир Ивановић Ринцев" који је био и управник Агенције. Као што је изгледало, послови тога друштва ишла су у граду К. врло добро, јер иначе Ринцев не би био главни агенат већ толико година. Јасно је било да су и послови са,мога Ринцева били сјајни, јер се иначе не би у горњем спрату онако весело живело. У осталом, сваки је знао да је Ринцев имао и своје имање, истина, не баш велико, али је са нриходима од агенције ипак предетављало приличан капитал. А весело се живело у том стаиу. Од јутра па до два часа по подне у горњем јо спрату мртва тишина, и сва су прозорска окна била затворена сторама. У то време живот је био у доњем сирату, где је била канцеларија. Јужна Компанија, захваљујући спреми свога главнога агента, имала је у овој облаети доиста велике операције и канцеларија није никада била без посла. Алк у два часа она је затварана, а сторе су подизане и живот иочињао на горњем спрату. Све што је у граду живело, што је било орно и волело весеље, скупљало се и амо долазило. Млади нови чиновници, адвокати и судије, сиахије, во.јни чиновници, сви су амо долазили и без позива, живели као у евојој кући,