Nova iskra

— 56

сви еу били добри познаници, своји људи. Отворена кућа, нријатан н угодан намештај, домаћински искрен дочек, Фриволно понашање четрдесетогодишње домаћице која као да се решила да увек пркоси вромену, чаробне очи младе лепотице, домаћинове кћери, — све то беше као заједничко, сваком се подавало, не будећи супарништва. Од мрака до зоре орили су се у овом дому клавирски звуци, весели смех, песма и играчки жагор. Становници губернијскога града радо су застајали пред сјајно освећеним прозорима да слушају жагор туђег весеља и да уживају гледајући овај вечити празник. Лети су пред овим домом често заетајали најмљени Фијакери; весело друштво седало је у њих, носећи корпе с јелом и пићем, и одлазило куда било ван града, у шумицу, или се возило чамцима по реци до оетрва, где је прекраћивало ноћ. Владимир Ивановић Ринцев био је популарна личност у граду. Али та популарност није била стечена каквим великим доброчинствима или каквим у опште корисним радом; ни једно од тога није се могло Ринцеву упиеати у грех. Популарност је стицао необично лако и ни.је га ни паре коштала. Он је њу етекао захваљу.јући својо.ј иојави. Био је израетан, стасит, лен, здрав, унраво из реда оних срећних за које је природа, како изгледа, узела здравља од етотине других па га њему дала. Болест, умор, брига, тешка рука времена, — све је то суђено другима, све то пролази поред срећних избраника. Грађани су искрено уживали гледајући Ринцева како пролази улицом оним госиодским, широким и лаганим кораком, лети е лаким огртачем а зими са буидом и е®ектном дабровином. Његови дугачки, младићки узвијени брци, нежно ружичаста боја лица, велико умно чело и орловски нобеднички поглед створише му репутацију најлепшег човека у целом граду; чак и оно његово лако нахрамљивање на леву ногу (пре је био Официр па је као контузован дао оставку), не само да није ништа сметало Ринцеву, него му је давало још више занимљивоети. — Ено Ринцев! поноеито еу шаптали грађани: како .је то лен човек! Винаида Петровна много је, веома много била иза свога'мужа, али ее није хтела мирити са временом. Њено некада лепо лице сада је силно попуетило; иочела је да троми и да се шири; али ништа од овог није хтела признати. Китила се и уживала у кругу губернијске омладине, и не опажајући како јој мало доликује улога ш^пие. У граду су слободно од уста до уста ишле приче о сталним баснословним успесима Ринцева, помињући уз то, сасвим слободцо, имена губернијских госпођа које су имале довољно одређене улоге у његовим романима. Али Зинаида Петровна није допуштала мужу свом да јој у томе ма и најмање одмакне. 0 њезиним односима са губернијским младићима говорило се јавно, а пошто је било утврђено мишљење да еу Ринцеви необично срећни људи, да их је судбина мазила и да им је све донуштено, —- нико се није ни нриеећао да их осуђује за такво понашање. Ринцевима је све пролазило; говорило се да им је живот ори-

гиналан и младачки, а КаД се нутницима причало ма шта о њима, причало се то некако нарочито, од прилике као прастаре легенде о јунацима који су некада спасавали отаџбину своју. V. Марија Владимировна свршила је гимназију у својој седамнаестој години, и тада је већ умела носити дугачке сукње, нревртати својим тамним, сомотским очима и одушевљено певати циганске романце. Ринцеви су имали један једини нринцип по којем еу удешавали сав свој живот и живот своје кћери: живетн весело, весело ма по коју цену! Од свега што је живот давао, одабирало се само оно што је весело, а све се друго одбацивало. У таквим приликама расцветавала се и сазревала лепота Марије Владимировне. Нико није могао одрећи, да је била лена, а ако би се ко усудио да то осумњичи, имао би посла е целим градом. Око ње се вртела и облетала омладина — и ејајна (какве је могло бити у губернијском граду) и свакојака. Да би се кућа могла напунити људима вееелим или бар жудним весеља, није се могло сувише одабирати, те је с тога долазио скоро сав губернијеки град. Сваки је сматрао за част да буде у броју обожавалаца младе лепотице, и нико од иежењених не би одрекао да је затражи и да јој буде муж. Поред свих њених личних особииа, веровало се, и не без разлога, да Марија Владимировна има и нрилично мираза. Сама Марија Владимировна знала је поуздано, да јој од очеве старамајке остаје педесет тисућа рубаља, и да ће то бити њен лични капитал. То су знали и други, а судећи по животу Ринцевих, рачунали су и више. Тако је, ето, Марија Владимировна била богата удавача. Невоља је била само у томе што и најодважнија облетања к.пј.иииг само поврх њезина срца, без икаквих дубљих утисака. Могла је поћи за једног одличног чиновника у губернатури, са одличном каријером у будућности, за некога Каминског; могла је за нуковника Прјадиљина који је имао одличних веза, истина са нешто више од 40 година, потеже комплекције, али вазда свежег; могла је за економа Крапенка, који је наследио од оца 15 тисућа оваца одличнога соја и довол,но земље да то благо храни, кандидата универзитетског и искреио заљубљеног у Марију Владимирову; било је и других, али никога није истицала мимо остале. Задовољавала се оним лаким, неопасним весељем, грациозно лепршајући сред заљубљених поклоника и шаљући чаробне осмехе без изузетка сваком, јер еу јо.ј сви билн еа свим, ама са евим подједнаки. Али је наступио чае, када се и њено тврдо срце нредало и отпочело роман. То је био сасвим обичан ромап, с обичним кипљењем нежне страсти, са тешким љубоморним бригама, са бескрајним заклетвама у вечиту верност. -Тунак се одликовао од других тиме што је већ у 27. години почео да губи косу више слепих очију — доказ мудрости — а и на темену ее већ почели појављивати почеци