Nova iskra

— 58 —

замењивати нов осеКај, осећај мржње ггрема тој жени и оиом човеку што нису умели да јој обезбеде живот, него је, шта више, чак и опљачкаше! За што су лагали ? Да није њезине среће ради ? Таман ! Па и они су сами живели на лаку руку и весело. За што су је нагонили на мисли, да је свим поштовачким и просилачким осмесима веселих младића око ње, био само један узрок — новац! А сад их, ето, сви презиру, иико им више не долази; а кад се и догоди да нонеко од познатих нрође мимо њихову пропалу кућу — набија шешир па главу, само да се пи изненада не сретне с њима ма и ногледом својим. А Зинаида Петровпа само уздише : „Ах! Ах ! Умрећемо од глади! Ништа немамо, ништа!" И доиста, ништа нису имале, ла ни ситница каквих које би могле продати. Тада одлучи Марија Владимировна да тражи ма какво место, јер је требало јести. Зато се упути Аркадију Николајевићу Морозову, који им је такођс долазио, и ако, као веома солидан човек, веома ретко. Овај господин буцмастих образа, широких бакенбарда и добродушних очију био је у губернијском граду К. на досга угледном просветпом месту. (НАОТАВ

—- Јесте ли чули шта се догодило? чраво му рече Марија Владимировна: Немамо више шта да једемо . . . Дајте ми ма какво место ... Морозов се замисли. Место за ову лепу женску којој се, због несрећног случаја, скиде пухор с крила? — А какво место, Марија Владимировна ? Ја могу само учитељско ... — Еако год хоћете... Ма шта! Ах, то ми је баш свеједно. •— У селу? -— Гдегод хоћете... То је и бољо... Даље одавде. — Молим!... Молим!... Готов сам одмах учинити. Ето, у Марловки је умрла учитељица, хоћете ли њезино место. — Молим. — Плата је ништавна: тридесет и пет рубаља месечно... — Пристајем . . . (Јамо брзо, молим вас. И дошла је, ето, у Марловку, у два собичка у којима је до скоро становала нређашња учитељица, Клаудија Антоновна. И'ЛЕ СК)

Диетићи {§&(ПЕСМЕ У ЏРОЗИ. ЏРНЧИЦЕ, ИМПРЕСН^Е) (е) (* ? Ј .6)

СЛИКЕ С МОРА 1. Дервиш-просјак Ђ исок. кошчат, сух старац. На глави му турбан мркоплав, похабан, подеран. Коса, некада црна, — зеленкасто бела, умршена, улепљена. У1ице дуго, четвртасто, правоугаоно; коштуњаво, чворновато, дебело; преплануло, испренуцало, модро. Очи безизразне, безбојне, искочиле из својих јама. Изнад њих стрчи неколико седих длачица: то су обрве. Са тога чело, пшроко и избраздано, чини се још шире, иростраиије, више. Очни капци без трепавица, поднадули, по ивицама бледоцрвени. Нос развијен, снажан, пљоснат, само при врху јабучасто заобљен. Брада дуга, нечиста, запарложепа. Усне широке, дебеле, модроплавкасте. Оно одела на њему изношено, прљаво, поцепано. Босоног. На прсима му, скоро иа појасу, о врвци обешона кутија од лима, за милостињу. У левој му, од пола нагој, чупавој, нрљавој руци дрвен тањирић, опет за милостињу. Батргајући се, он једва, ситно но ипак у раскорак, иде средином улице. Иде и неким чудним, старачким,

нродераним а онет доста јасним, нобожним гласом пева свете сихове из Корана. Озго, са тераса, са балкона, с прозора, пада у тањирић новац. Нада са свих страна. Бацају га и правовернп 'Гурци и „поганици" хришћани: Грци; чак и Јевреји. Понеко нромаши: новац падне на земљу. Дервиш се на то и не осврће: корача даље и пева. Неко, с улице, подигне бачени новац и спусти га у тањирић или у кутију. То се сматра као света дужност: за живу главу нико не би затајио новац намењен дсрвишу, на ма колика му вредност била. И самога дервиша све три вере, подједиако, поштују н држе као светињу; чак му се и мала деца склањају с нута. А он, под врелим јулским суицем, уздигнуте главе, избуљених, исколачених очију које гледају али као да ништа не виде, или, бар, неће да виде; опружене, скоро укоченс леве руке, с тањирићем; полуотворених усана, навијајући десно и лево, с муком која се само на удовима оглсда, корача и, иотпуно нредано, Фанатички, пева свете стихове из Корана ... Солун, 1901.