Nova iskra

— 57 —

колавости. Али то му нијита нијо сметало да будо диван и чаробан. (Јергије Алоксандровић Поњаћов служио је у Кијеву, где је био у такозваном „прелазном" звању, из којег му се тек указивао више или мањо широки службени хоризонат. У губернијски град К. он је дошао на одсуство за време летњих месеца т. ј. не баш у град, јер је био иошао у село свог оца које је на 80 врста од града. Али јо доста било да уђе у кућу Ринцевих и да види очи Марије Владимировне, па да одмах заборави и село и летње одмарање од зимњих послова и родбину у селу. Поклонио се и предао у ропство. Од остале омладине одликовао се својим бледим, скоро оштрим лицем, замишљеним, проницавим погледом, тихим и одмереним покротима, осећајима вишега достојанства и уверењем да је бољи од других. У гомили губернијских простака, који су са свим простодушно показивали и свој сићушни ум и своју огромну глупост, он је изгледао као веома паметан. На незграпне шале одговарао је полу презривим полу снисходљивим осмохом; у већем је друштву радије ћутао, а изретка је стављао иримедбе које су увек биле сроћне, јер су биле у напред смишљено; а волео је много, заношљиво и лепо говорити у ма каквој ка®аници, са буди каквом представницом лепшега пола коју би могао очарати. Марија Владимировна задржала је на њему своје погледо већ и због тога што није личио на друге, а после тога чести састанци и интимни разговори довршили су ствар. Она се заљубила у Поњаћева како се само може заљубити дваестдвогодишња девојка коју је све дотле спремало само за љубав и једино за љубав. На недељу дана пред одлазак у Кијево, Поњаћев јо био верен са Маријом Владимировном, а свадба је била одређена за зиму када је тробало и да дође у К. Пуна два месеца носле тога трајало је необично живахно љубавничко дописивање које је престало у оном часу кад је и све друго престало. . . После његова одласка живот је текао као и обично: у кући Ринцевих није недостајало ни весеља, ни радости, ии гостопримства. Једном је само Марија Владимировна опазила на лицу оца свог ношто слично бризи; али то је био само привид кога је нестало при првим звуцима страсне мелодије циганске романце. Други пут слушала је овакав разговор између оца и матере: — Зар се иа то решаваш? пита изненађена Винаида Петровна. Али то је .. . То није наше! — Драга моја! нолуозбиљно одговори Ринцев: све ћо се брзо новратити, па ћемо вратити. Ја имам једну тачну комбинацију . . . У сваком случају, то је мој претпоследњи корак . . . — А последњи? —- Последњи ? Ха, ха, ха! То је мо.ја ствар! Зинаида Петровна изиде тад из кабинета са бледим и узнемиреним изразом, а још се више збуни кад у гостинској соби угледа Маничку. Али то брзо прође, јер је већ у вече тога даиа била безбрижна као и увек.

Марија Владимировна Није разумела ништа од свега тога, како је мислила, домаћег разговора. Од њо су били далеко сви ти изгледи и комбинације. Није ни сумњала да је у том „домаћем" разговору била клица, а можда и што више — оне трагеди.је што ће у брзо настати. То је било у почетку септембра. Вило је дивно воче, а за њим чаробна ноћ. Велико друштво возило се чамцима, певало на острву и пило шамањ што га је Ринцев спремио. — Вратили су се доцкан и легли сиавати. Прошла је ноћ, освануло јутро и обасјало сунцо. И баш у доба, када со обично на доњем спрату отварала канцеларија, у кабинету Владимира Ивановића одјекну нуцањ. Поплашене женске поскакаше из постеља и полетеше у кабинет. Ринцев је радио смишљено и добро срачунао. Содео је у наслоњачи, сал у крви, са прострељеном слепоочњачом и без икаквих знакова о животу. Овај судбоносни пуцањ означио је стуиање Ринцевих у нову еру. Можда је у губернијском граду и било људи који су наслућивали тај догађај; можда је и сама Винаида Петровна била више згранута него ли изиенађена; али Марији Владимировној све је то изгледало неразумљиво, немогуће, невероватно. Живот јој изгледаше као ла-ка и мила шала, у којој се само покашто јављају и озбиљније енизоде, као љубомора и туга због растанка са љубљеним човеком. Нико јој никад нијо наговоштавао, да се то може ма кад било свршити или променити, и да живот има и ДРУгу страну своју. А шта је све угледала за неколико дана носле ове катастроФе ? Отање Ринцевих било је већ давно утрошоно, на и њезино наслеђе од старамајке, педесет тисућа, било је такође упропашћено и бачепо у бездан. Али све то још нија, ништа: у канцеларијским пословима био је читав дар-мар, и на крају крајева утврдило се да јо унропашћено око сто тисућа друштвених новаца. Пренувши колико толико од удара, Зинаида Петровна брзо јави у Кијев Поњаћеву о несрећи што их је снашла, и доби одговор: „Искрено суделујем у Вашем злу, али Вам помоћи ие могу. Ваш Поњаћев". Али сад кад Марија Владимировна иогледа кроз ирозорчић Марловске школе, и кад не види ништа од оног што јој се очима указује, тек сад све јој постаје јасно што је било у току иоследњо две недеље. Оида још ништа није разумевала, јер је само осећала да је сваког тренутка нека непозната сила удара и у главу и у срце. Њихов сган у граду, носле сталне живости и весеља, изгледаше јој као гроб. Нико не долази да их теши, јер им је име осрамоћено. Оамо дођоше неки људи и на основу неких закона ионисују, загледају и објашњују им да сад немају ништа, и да све оно, што су држали као своје, више није њихово. — Ми смо сироте! хукћо Зинаида Петровна. Ми ћемо умрети од глади! Њу је највишо илашила помисао на смрт од глади. Неумешноет и очајање у срцу Марије Владимировне поче