Nova iskra

— 40 -

Не иоклањај душу своју женској; не сусрећи се с блудницом, не нрилази оно.ј ко.ја нева; иа девојкт не гледај; с удатом женом не седи стога, што је леВДа женска многога саблазнила.

Вино и жене саблажњују разумне. Воља је злоба мушка, него доброта женска. Боље је живети с лавовима и змијама у пустињи, него са женом лукавом и језичном.

Нема већег зла на свету од нодмукле и зле жене. Еад је бију — бесни; Бога се не боји; закон не слуша; старијих се не стиди; већ свима досађује, све кори, иа све хули. Оваких изрека могло би се навести на десетине и више. Међу њима нађе се по која, као зрио у многој плеви, која говори .у корист желе. Тако се вели: „Добра жена то је душа куће, спае мужа; добра је жена у кући, као очи iiа '14'.iv." Овака новика на жену у средњем веку потекла је од правила: да је тешко наћи истину у жене. Многе поуке и изреке о жени у току столећа средњег века иалазе се прибране у зборнику, који се назива „Пчела", а који је имао неколико редакција у византијској књижевности. Из византијске књижевности овакви погледи на жену у току средњега века пренесени су и у српску књижевност, па отуда и у српско друштво. Тако се у сиоменицима старе српске књижевности налази нрича о злој жени, у коју су ушле многе изреке о жени у опште. У средњем веку глбдаше се на жену као на створење, које ие треба да се учи, јер апостол каже: „жену не велим да треба учити." На основу тога средњевековни мудрац вели: „Тако и данас Не треба жену ни слушати иити је учити, па и света да је." У причи о злој жени изнесене су многе горе наведене изреке. Поред наведених изрека испиеујемо овде још неколике. Тако се у тој причи вели: „Женска доброта многе је примамила, те су у њо.ј од љубави многи као у огњу сагорели." За тим на питање: „Шта је жена?" одговара се у поменутој причи: „Отворење, које привлачи човека на сласти лепим лицем, високим обрвама, живим очима, осмехом усана, песмом и чаробним речима, оделом својим и игром . . . Жена је извор злобе, скровиште нечистоће, смртоносиа беседа... хладна звер... носилац таме, учитељица греха, храна зла, несита похота, извор вечних мука . . . дана таштина, дому олуја, мужу потоп, неукроћена звер, стан прељубе, оружје ђавола . . ." На лепоту женску средњевековни мудрац такође диже свој глас и гледа на њу као на извор саблазни и оруђе ђавоље. Стога византнјски моралиста даје овај савет: „Пазите и не гледајте на женска лица стога, што она и свете саблазне; не говори с удатим с тога, што све жеие

иемају добре парави. Ово говорим ие стога, да хулим жене, већ да вас сачувам ђавољег искушења." Исто ово, само нешто друкчије, налазимо и у нашој причи о злој жени. Писац (или преводилац) вели: „Сине, слушај мене и памти речи моје, да не скрене с пута срце твоје и не западне у мреже, које су многе сатрле... Кад видиш женску, која сија лепотом својом, ко.ја има око живо и образе светле, чије лице плива у силној леноти, те заиали помисли твоје и распири жељу твоју, тада знај, да је жена чудна као жеравица, која непрестано жеже душу. А кад подигнеш кожу њену, тада ћеш видети ништавило лепоте њене. Ништа друго, сине, нећеш наћи, већ кости, жиле и гад. Помисли на нромену и на смрт, када ишчезне сва та лепота! Помисли: шта те је запело, чему се дивиш? Помисли и застиди се; стидећи покај се." Вбог оваких погледа на жену, које калуђерство и хришћанство, како га калуђери ироповедаху, упеше у српско друштво, жена је била саблазан и сметња мужу. Као такву, разуме се, требало је удалити из друштва. Али ови ногледи нису могли продрети у све слојеве друштва; иарод је сачувао своје обичаје и своје ногледе на жону, које јс имао раније. Он је певао о лепоти женској, хвалио је у иесми црне очи, златне косе, бело лице, танке обрве, медна уста, танак стас и т. д. 0 тога је настала борба између живота и обичаја, који народ прожимаху, и оиих погледа који монаси и свештеници унеше у срнски парод. Ма да ови погледи не могоше ухватити корена у простом народу, опет захватише више сталеже и иресто, и ако не баш увек. Вато се онажа у животописима нојединих српских знамеиитих људи повика на веселе песме као на „штетне песме младићских жеља, које слабе ду1ну." Випји сталежи издвојили су се од народа, попримали миоге особине византијскога живота, у чијој су близишг дуго живели, на тиме примили и цогледе иа жену. Услед тога, што је жена тако осуђена од средњевекових аскетских мудраца, сваки је писац (а писци су бшли већим делом калуђери) мислио, да је незгодио нисати о животу жена, ма оне и угодне биле. Стога у старој срнској књижевности XII и XIII столеће нема ниједнога животониса ма које жене, па биле то и владарке. Само се узгред помиње Косара Владимирова, кћи цара Самуила, Ана, жена СтеФана Немање и т. д. Тек у XIV столећу јавља се опис живота краљице Јелене. Свети Сава устручава се, разуме се као светогорски ученик и испосник карејски, да помеие ма што о женидби свога оца. И ако о оцу говори доста опЈНирио, особито као о монаху Симеону, о мајци једва по коју, само узгрсд, ломене. То је утицај ондашњих погледа иа жену ма се то тицало и матерс. У осталом, тај утицај није само код иас ухватио корена, он је јак и на западу међу романским народима, а још јаче у Русији, која је такође нримала^ културу од Византије преко калуђера и свештеника. Жена, тако осуђена у току сред1вих столећа, презрена у јавном друштву као чаробница, била је презрена и у брачном животу. Летописци кад помињу пород којсга владаоца,