Nova iskra

— 132 —

бојати да га матица не ухвати и но занесе, а осим тога много му је сметала и пуста помрчина, те је чун терао потпуио на памет. Чун је и без веслања ишао брзо, али је морао гледати да се ие спуети сувише доле, јер тамо је обала била и сувишо стрма и без спруда, да би се чун иснод њс могао зауставити. Очи му со полако свикоше на непробојно црнило и викну ноколико пута гласно, да би могао сазнати где се налази нопознати. Пред њим се све јаснијо распознаваше шљунак и ниско шибље на сируду, и после неколико сиажних замашаја, он притора чун са свим пошчаном спруду, искочи лагано из њега и нривеза га за ноку врбу. „Ој, о—ој!..." узвикну 011 ионово, ношто у мраку не могаше никога видети: „Ко је тамо ?" „Овамо, овамо горе!" — Он се упути страни од куда јо глас долазио. Мало носле и он примоти у црнини неку женску прилику недалеко од себе. „0 вољо божја! Женска — сама и по овом времену!" ... Он јој приђе сасвим близу, назва Бога, а затим јој поможо да уђе у чун. Што га још вишо пренерази, то бошо одојче на грудима непознате жене. Али не имајући времена ма шта даљо да промишља, одреши чун и иоиово завесла. „Не бој се, но бој!" рече жони која лагано цикну: „Држи со само добро за притку: часком смо па оној страни". Оад му је већ било лакше, јор је на другој страни имао светлост у воденици према којој се могао лако управљати, и после кратког времона он се са чуном заустави мало даље исиод воденице. II Ватра у колоби беше по готову догорола. Еиша, што јо кроз узани димњак унутра падала, мешала со са млаким пенелом и сво више влажила и иначе влажна дрва. Љгано и постепено нео се и губио љут дим нод мрачном таваницом иочађале водеиице, онако исто као што со нада лагано губи у тами јаднога живота. „Теби је зима?" унита Рајко видећи је како се сагла и иогурила покрај загасле ватре. Уз то ненрестано је увијала неким кратким вуненим огртачем својо одојче које се беше узнемирило и отпочело плакати, бацакајући се својнм ситним озеблим удовима. „0 да — мокро је на пољу! А после и кисли смо тако дуго. Ни жица иа мени нијо сува. Ова ироклета влага као да у саму коагу продире". Она лагано отпоче пуштати неке норазговетне гласове и одојче нијати, да би га умирила. „Причокај часком!" речс Рајко и на ватру метну велики нарамак суварака. Ватра со ноново разгоре и пламен се високо уздиже и слабом свотлошћу обасја целу унутрашњост у воденици. Тек еад успе Рајко да сагледа непознату прилику: женску, витку снажну жеиску са црном, мокром и сле-

нљоном косом иснод шароне новезаче, у простој вунсној хаљини, какве со обично носо по градовима. За чудо, њему дође лицс веома познато и ои без устезања загледа со дуже, као ирисећајући се, у њене дубоке и светле очи. Само што на том мокром и иесумњиво лепом лицу не беше осмојка који обично хоће да поигра на усиама у женских, кад им је нраво, ако их когод глода или ако их ко хвали. Она још јаче ноииче главом као стидећи се своје сиротиње и свога положаја, и поглед заустави на бледуњавом пламону. „Еј но Богу!. . . Ма јо ли исгииа?" Рајко ток сад бошо успео да се сети њенс слико. Па и не трудећи се да нрикрије своје изненађење, он изрази своје чуђоње у самом узвику, у коме беше и дивљења и сажаљења неке притајене радости. Женска се сад приметно осмехну на њега и дижо својо велике тужно очи, црно као две јесењс трњине. „Цало, ти си то?" ... „ Ја!" „Па зашто се не кажош, болна? Е.ј мени, еј! Ко би и то још могао помислити? „Чекала сам, хоћеш ли ме познати." 0 светитељу, како је не би иозпао! Или зар она мисли да јо он постао тако забораван? Истина, она је била у туђииском оделу, али ипак, ипак. .. тако се што ие може заборавити. А носле, и она се нијо тако много променила ... Све је још исто на њој: и њеие лепе очи и њена сјајна коса и њено црнпурасто лице и мала уста са ситним и белим зубима. Само што ноглед у ње пије био вишо онај стари: жив, ватрен и као да пламепом пшба, но је више миран, сотан и без чожње. Младост и здравље још у пуној снази, само што се поглед иомутио; само што со уста тужно стисла и на лицу повукла нрва бора ранога јада и бола. Али оно одојче на рукама! Рајко не могаше доћи до речи, но је непрестано гледао час у њу, час у ватру. У неколико маха заусти да иита, али му рсч не могашо нроћи преко усана и он сав застиђен, бојећи се да она нијо погађала његове намере, погнуо би тада главу и дуже гледао испред себе. Али њој ни најмање не боше неугодно од његових зачуђоиих погледа и радозналости што се очито видола на његову лицу. Она је мирно седела крај ватре и нихала одојче које се беше притајило и заспало. Мисао за мишљу јурила је по њеној уморној глави, о своме старом крају, о своме селу, о својо.ј кући, и на,јзад о томе како ће је сутра дан у селу дочекати. Да ли ће у оишто смети изићи коме на очи, или ће јој се и сама деца насмејати и сви скупа претом па њу указивати. При тој помисли оиа скупи своје танке обрве, као кад човек хоће да отера што иепријатно од собе, а црне очи засветлеше необичним сјајем гиова, љутње и срдита отнора. Рајко се најзад спусти на другу столицу покрај ватре и отпоче распитивати. „Па од куда сад тако доцкан и по овом времену?" „Из града."