Nova iskra

— 133 —

„Зар пешке, по Богу?!" Она се тужно насмеја и преваља, на њ својим крунним очима. „0, не! Довезли су ме неки сељаци из Добродола, тамо до друма. А после, морала сам већ пешке овамо преко Раворине ка воденицама. Тешко је ићи на скелу, далеко је, а не може их човек ни извикати. Внала сам да ћу те овде затећи"... „ Ох, да како !" „А зашто не?... Или мислиш заборавила сам ја твој живот и тво.је иавике ? 0, знаи ја добро, колико је теби тешко одво.јити се од Мораве и воденице". И она се без нкакве бојазни заглода у његово сетио, нагорело лице и мирно се осмехну. „Оно истииа, тако је, али ипак... видиш како је грозно; ни пса иа пољу човек да, не остави . .. Могао сам отићи у колебу и онда би воћ теже било ..." „0, ти би чуо већ!. .. Зато сам и журила тако. —■ Сачувај Господе, и такву јесен! Врише проклетник преко оне голе пољане, ни ока отворити. Уз то јога и таква помрчина, а пут каљав и мокар; једва да се на ногама држиш." „Да ли .је доцкаи већ?" упита Рајко. „Иије тако. Једва ако има три сата ноћи." Заћуташе. На пољу се мећава постепено утишавала, али се у воденици још лепо чуло, како таласи ударају о тешке балване. 0 времена на време потресла би се сва воденица, кад би талас о њу јаче ударио. Сељанка која не беше на то навикнута, погледа га неколико пута престрављено. „Не бој се, не бој!" рече Рајко: „ништа неће бити. Позпајем ја Мораву и њену ћуд. Љута је и срдита данас као да све хоће собом да понесе, а сутра ће већ бити мирна и тиха као дете. . . Али, седимо тако, а ја.. . Али тако је, кад је човек сам". . . „Но, а шта?"... „Ти си за цело гладна и уморна, мођу тим—" Рајко имађаше право. Она се од умора једва још држала. Он скочи, разгари ватру још више, дохвати са чађаве полице неколико јаја и отпоче спремати самачку воденичарску вечеру. Носле краткога времена стави ниску совру испред ње и смешећи се рече, да се ни мало не устручава. Сељанка спусти лагано дете покрај себе и отпоче јести. „А како у селу?" упита једући. „Са свим по старииски, мало да се шта ту мења. Ја и сам ређе тамо одлазим и тек ако од помељара чујем штогод. — Знаш ли да ти је наја ту скоро умрла?" „ Знам; јављали су ми у болницу." „У болницу!" „Јест тамо, док сам лежала. И њиве су, леле, већим делом продали. Због пореза, гато ли?" „Ах ја, ахја! Тешка времена су настала. Мучи се и ради као мрав, невоља непрестано за вратом седи. Један

за другим људи посрћу; ни један горе, али зато сви доле. Ретко да који дан прође без продаје тамо горе у селу. И најсигурнији, што су завезали коју цркавицу у десет марама, дрхћу и стрепе, да невоља и несрећа и на њихова врата сутра не куцне. Тако ти је у нас." „Ко је купио?" „Марко Јовичин."' „Зар он?" „Јесте, он! Оде у бесцење, онако исиод руке. Тешко кад до тога дође. Нико да ти се сажали; мари ли когод што ти живига као пас. А после, и кметови удесили некако са писаром и оним догаљаком, Ђоком Швабом, па буд' загато. Хој, хој, само да дуга није, а хоће ли у кући бити парче хлеба или не, то је већ друга ствар. И нага газда Тома, Тома Шулеић, оде; ама бага све; н и куће да му оставигае". „И он?" „Да гата мислига? И он, и Василије Ранчићев и Пера Гајић и Манојло Грк, сви тако од реда. А поред њих .јога и десет, двадесет других. Аргатника доста!" Он се јетко осмехну и лагано подиже совру испред ње. Цала очисти своје мокре хаљино и трогаице сману покрај ватро. Најзад седогае опет покрај ватре једно поред другога. „А дете?" превали ои с тегаком муком преко језика и руком показа на одојче. „Моје и његово." „Митрово ?" „Јест, Митрово!" Он гакргутну зубима тако јако, да га и она чу и уједе се за усну. Цала га погледа, па видевгаи његово натмурепо лице и сведено обрве, као да се још јаче застиде свога незгоднога положаја и погледа на другу страну. „А он?" Она махну главом као да није рада о томе говорити, а затим отпоче брзо, испрекидано и као иравдајући се: „Судбина, да моја младост тако прођс, пгга ли. .. Знага и сам како је било . .. Тешко је о томе говорити, врло тешко ... Ја сам хтела једним путем, али судбина изабра други. И кад сам могла видети оно што је она хтола, било је већ доцкан; натраг се нијо могло, а напред — куд Бог поведе! .. . Ах, ах, и све сећање и сама прошлост само је јад и плач у мене, плач када се и даи и ноћ моје око не престајагае крвавити, а дугаа под болом цвилети. — И ја луда женска глава могла сам помигаљати, да и у несрећи среће има". . . Оиа махагае тужио главом и погледом се удуби у дрвени под и оста тако неколико тренутака аема и неиомична, као трудећи се да сав јад свој и невољу у једно скупи: „И онда бес неки уђе у мене, крв отпоче тако силно да ври, да ми и свест и памет мрче. Чинило ми се, као да се све жиле одвајају и беже од мене, као да ће крв јурнути на њих да ме удави, угугаи; као да ћо се и небо и земља од једном срушити, а ја нропасти у маглу, таму, мрак ... Могао је са мном учинити гато је хтео. Ја и сад не знам, да