Nova iskra

— 134 —

ти је онда било штогод у мени што би рекло, нећу или не могу; све је било његово и моја памет и моја душа и ја ева; за себе саму нисам знала ни ко сам ни где сам „Једне ноћи бејасмо онет тако заједио ... Ах Госноде, каква је то ноћ била!. .. Као да је део крај био испуњен магличастом светлошћу; као да је и месец сијао мекше, сјајније; као да је цело поље, цело село мирисало иа ружу и каранФил ... И тада, ја ни сама не знам како је било, све у мени претварало се само у једну мисао: с вим и у ноћ и дан; са сваким новим мирисом као да се ломио и последњи отнор моје снаге; све у мени мислило је његовом мишљу, гледало кроз његове дубоке, жудне очи... Ја не одолех, но одбегох са њим и оставих и нају и село наше, и поље и ливаде... С њим за срећом својом и онда даље — у таму и мрак, у јад и несрећу моју ... „У прво време било је добро. Бејаше ме сместио код неке своје тетке тамо у граду, а сам је радио за тројицу. И ја у сроћи својој успех да заборавим и нају и клетву њену, и соло и себе саму. Ове ми је било право, јер он је био ту; његово лице могла сам да гледам, његов глас да чујем ... Ах, ах, Господе наш, зашто човек заборавља, да осим њега иа земљи има још људи. —- Али срећа моја имала је кратке дане; она се свршила пре но што сам ја успела и да прогледам. Памет му се преокрете и све пође наопако. Гледао ме је као Турчина и више пута на очи не смем да му изиђем. И што ја с њим боље, он са мном све горе. Љутило га је и моје смејање, и моја реч, и све ... Оедим тако по целу божју ноћ и плачем камо среће да сам исплакала очи своје — и мислим: да ли ће се на боље окренути и шта сам му учинила, да тако са мном ради? Претресем и целу своју младост, и нашу срећу, и иашу љубав и све што учиним, ие би ли нашла штогод — па ништа. После, знала сам већ одкуда је све дошло. Нож да ми је неко забо —- чини ми се, лакше би ми било. Било му је тешко и он није могао даље са миом; избегавао ме је иа сваком кораку, као да сам била препрека његова. „Па онда отпоче и пити . .. Сваке ноћи до зоре или и осване; посао лежи, а он ии да га се прихвати. Лице му опало, испивено и потамиело, а поглед ?.. . ху, ху, и еад ме је страх, кад се сетим, како је био мутан и пропивен. И тада, тукао ме је све дотле, док се од њега не отмем и ие побегнем у суседство. Јадовала сам и мучила се тако, молећи Бога да он изведе све на прави пут. Живело се најзад, а какав је то живот био, ни тици у гори Бог да не досуди. „Једног дана изиђе на средину. И ако сам свакога часа очекивала, ипак било ми је као ономе који се са гробл.а враћа сахранивши своје најмилије. „Ти мораш натраг, у село!" рече ми. „Вар наји?" „Јест њо.ј! к „Отераће ме од себе."

„Ах шта ту! Мати је то: иокараће и попсоваће, па ће опет све добро бити." „А што си ме онда доводио овамо?" „Ех, што, што? То је оно гато ти не разумеш, женска главо! Зар човек може да зна путеве своје? Судбина је довде хтела и сад је свему крај. Тамо у селу то је била друга ствар, а овде, јест овде је град и то не иде. Чуће за нас и шта онда?" „Али ти ниси тако говорио, кад смо овамо полазили. Митре, господару мој, убиј ме, згази ме као црва последњег, само ме не терај од себе!" Он само смагну раменима и дубоко хракну. „Тако мора бити. И сад доста. Нећеш ли, онда ја знам и другу песму!"... „Једие ноћи нестаде га као да је у земљу пропао. И од тада моје га очи не видеше, а камо среће да никад нису ни знале за њега".. . „И ништа више о њему ниси чула?" упита Рајко. „0 да! Дознала сам да је пребегао уВлашку; због војске, шта ли ? Бојао се да га наши у граду не издаду тамо „преко"." „А шта је с тобом било?" „Неко време останем код његове тетке. Али дуго се ннје могло. Овакога дана прекор и псовка, као да сам га ја упропастила. Изађем одатле, али куда сам знала? У село не, а наји још мање. Одем до неке старе госнође и тамо дуго останем. Било је добро, све док не одох у болницу. А тада нађе се и оно. Три месеца морала сам тамо остати. И еад, куда сам могла? У службу нико ме неће, а живети се мора; високо је небо, а земља је тврда да чу.ју муку моју. Није на њој топло као на мајчину крилу, нити уме да се сажали на јад деце своје; дубока је утроба њена да нрими сузу мо.ју и да се смилује грешиици својој".. . Она ућута. Рајко се осећаше тако невољан и она му причињаваше бол, ах тако велики бол, седећи тако унижена пред њим и призиајући му сама и грох свој и рвољу своју. Он осећаше како се нешто мекано одваја у његову срцу, како га у носу нешто игличасто голица и он беше спреман и сам да рикне и зајеца као звер рањена над болом и јадом несрећне девојке. А Цала седела је мирна и пепомична ту, на малој троножној столици, гледајући тупо у бледи пламен. И испод њених дугих трепавица лагано једна за другом одвајала се бледа суза и спуштала низ измучене образе. Она не осећаше снаге да их одатле отаре, но их је пуштала, све даље и даље, и њој беше гсао да падају на само рањено срце, на ојађену душу и овде свом снагом притискују, да је тешко и дахнути. И она осети воље, да тако навек остане, да умре и за свет и за људе, за свој јад и бол свој . . . „Време је, Цале!" рече Рајко устајући и покривајући ватру пепелом, да се до у јутру не угаси: „Мора-