Nova iskra

— 202 —

— Ходи! Осетих је у своме загрљају, притиснух своје усне на њене и видех, како ме Нада тренутно, обасјана неком плавом, благом и милом светлошћу, понесе на својим великим крилима. Принио сам се био уз њу, призор ме је пренеразио. Многобројна бића нека лебдела су у атмоСФери и изгледала као водени цвет са дугачким легалидама и пипцима и иекаким јако развијеним органима налик иа трахеје, што ће по свој прилици бити неко нарочито њихово чуло. Видех да сам пренесеи на неку од планета у систему плавога сунца Албиреа. Водопади плаве воде падаху са неких етена и отицаху ка неком грдном врту пуном необичнога цвећа. Тице са неким сјајним перјем, као нека светла тела, пролетаху кроз онај ваздух . .. — Прођимо кроз ову светлост, рече она, хајдемо ка западу сунца, тамо где ја сганујем . .. Нађосмо се у неком простору сутона. Све стене и све бил>е светљаху некаквом разнобојном светлошКу, фосфоресцентном или Флуоресцентном. Те стене по свој прилици имају особине Фос ®ата или баријум - сул®ата, да обдаи унијају сунчеву светлост а ноћу је зраче. И она биКа, која пролетаху кроз ваздух, светдела су као неки свитци. Тамо нема праве ноћи, негато због те чудновате фосфоресценције свих тела, нешто због оног другог сунца, жутог Албиреа, ко.је нешто слабије осветљава тај особити свет. Најзад сиђосмо на обалу неког језера. Над њим се беше са свих страна наднело пеко горостасно, шумовито и лиснато дрвеће; испод њега ширио се као неки грдан ћилим од зелене крупне и ситне маховине, по којој се овде онде видн неко ситно цвеће.. . — Ето мога стана, рече она: Хајде да се мало одморимо. Био сам веома узбуђен; хтедох је загрлити и са усана њених посисати оиу благоет и ону љубав. Али.. . чим се она дотаче земље, њен досадањи изглед зомаљски промени се у некакав други, налик на она бића која сретасмо усиут. Не беше више то она моја Нада. — Ако желиш да ме још волиш, ако желиш да мо волиш вечито, онда мораш ... умрети. Остави земљу, овде ћеш бити вечито са мном .. . — Па зар ја још нисам оставио зомљу ? упитах зачуђено. — Ниси ... ево пази! Рекавши то, додирну ми чело једним својим иипком и ја осетих јак електрични удар. Отворих очи и видех

да сам сам; седим у оиој фотоли . Нада моја беше ишчезла. Сада сам тврдо уверен да она у ствари сгануЈе тамо у области тога сунца Лабудова. Оиа ме тамо зове и ја ћу је ускоро наћи. Сада је волим више по игда . .. — Је ли то све што си ми хтео испричати? упита га Татомир. — Ни.је то само прича, то је цела истина! одговори Велибор. — То је прост сан, који си сам себи сугерирао! — Какав сан! Каква сугестија ? Како бих могао сугерирати себи оне призоре о којима нисам ни појма имао ? — То је сан као и сваки други сан. Вуди уверен да је тако, изби ти те мисли из главе па се спремај за поларну експедицију, камо ћемо поћи кроз месец дана зарад посматрања тоталног Сунчева помрачења. — После оних призора, што сам их видео у свету система Албиреова, мене не забавља више ни један призор земаљски. Кад би ти само знао . . . — Шта, кад бих знао? Остави се ти својих сањарија, него спремај спектроскопе за пут, па ћеш у ствариим призорима нашим наћи више забаве него ли у тим својим Фантазијама. * * * Ва време поларне окспедиције, приређепе зарад астрономских и астроФизичких иепитивања приликом Сунчева номрачоња, Велибор је вршио споктроскопска носматрања. Ва све то време био је врло весео и расположен; говорио је само о тим научним испитивањима. Другови његови радовали су се том обрту у његову понашању. Сматраше сви да је излечеи од своје Фикс -идеје. По повратку са експедиције, радио је и даље на истом великом дурбину и содео на чсто.ј великој фотоли иза окулара. Ну здравље му је опет ночело опадати с дана у даи; он је оиет отпочео патити од визија н заноситп се својом Фикс -идејом да умре, јор се само тако може састати са својом Надом. И једнога јесењег јутра нашли су га укочена у оној истој Фотели иоред великог екваторијала који је био управљаи на звезду Албирео. До њега на поду нашли су стакоце цијанводоника од којег је довољна и једна једина каи да раскине све везе између душе и тела. Т. ЦВЕТ^ОВИТу