Nova iskra

- 214 -

их израдим, ипаче Ђиђи би до судног дана носио оне своје папучетине ... Овај конац пун је чворова ... Ео би рекао. Чинио ми се нладић пун осеЦја! Просго, те људе никад не можеш довољно прозрети. Тхе!! (дубок уздах) Добар је, да, добар је; чини ми се и да ме воли, али каква бледа љубав према оној коју сам ја сањала! (конац се прекине) Тако хладан карактер .. . (поново се прекине конац) Ох! Овај конац је жива мука. Није могућно овако даље радити. А сад? ... (севне јој у глави нека мисао). Чини ми се да имам другог .. . мало угаситијег, али то је свеједно, чак је можда боље што је затворенији за папуче. Где ли сам га турила? (два минута размишљања) Имао га је у рукама Ђиђи, прексиноћ, кад смо оно доводили у ред Фијоку у столу за писање... он га је можда у забуни забацио — или можда ја само ако није отишао са сгаром хартијом. .. Ђиђи је избацује чесго! (Дигне се и отвори Фијоку на столу за нисањо). Пера, комади хартије, црвени восак... ништа; железнички ред вожње.. . ништа; граматика... Ох ! ево га, ево га! Конац је увијен у парче писане хартије. СоФија случајно баци очи и прочита: Обожавани мој анђеле. Поново чита. Боже! то је писмо њезииа мужа. Види се да је то ружна, али потпуна копија. СоФија пребледе и стегнутих зуба, задржавајући дах, дрхћући, узбуђена, разви то писмо у коме се изјаве најватреније љубави спајају с махнитим описима лепоте неке Елезе и полаже заклетва да ни једна женска неће моћи збрисати из његова срца тај страсни осећај. СоФија је поражена. Пред очима јој играју ти ужасни, ватрени редови. По неколико нута читала је те страсне изливе: »Чини ми се да непрестано милујем твоју мекану косу, чини ми се да слушам твој сребрпи глас, осећам, ох осећам још на својим устима додир твојих божанствених усана" ... Та да ли је то писао он, Ђиђи ? Да ли је то писао онај хладни Ђиђи, опај Ђиђн што не зна за страсти? Онај Ђиђи Гијери, про®есор, што пије изјутра квасију и носи широке папуче ?.. . СоФија је била изван себе. Да ли је дакле Ђиђи само према њој расуђивао онако на длаку логично и био онако равнодушан? Да ли је он само за жену прикунио онолико искуство и скептицизам? Да ли је дакле увек био такав ?. . . А та жена! Обузе је љубомора прошлости, најгора од сввх љубомора. Бол и ужас непрестано су је наизменично кињили. Тога дана више не узе конац у руке. Седела је само и домишљала се како да дочека Ђиђија. Шта ће му рећи? Та она се не зна претварати. Учиниће овако. Чим га види, појуриће му у сусрет као каква Фурија и показаће му нисмо. То је прва мисао која јој дође на ум; али за тим се промисли да никад не ваља пренаглити, те се одлучн да ћуги и да потајно испита земљиште. Кад би му писала? Не! — Не, то средство није омиљено. Кад би побегла својој мајци? —а онда? Још се није била одлучила, кад се у предсобљу чу мирни и звучни глас Ђиђи Гијерија који је питао служавку да ли се сетила да затвори прозор на подруму. СоФија се намести величанствено у наслоњачи, и стиснутих усана, љутита лица, узе да броји дугмета. Ђиђи (улазећи) ... јер ако се не држи прозор затворен, на овом топлом времену вино се врло брзо укисели (спази своју жену). 0, СоФија!

Софија (дури се и не говори ништа). Ђиђи (скине шешир, убрише зној с чела и гледа у сто који још није постављен). Хе? СоФија, чини ми се да смо малко задоцнили. Софија (сурово). Можда. Ђиђи. А данас сам баш жестоко гладан. Софија (ћути као заливена). Ђгфл (приђе својој жени). Како те то занимају та дугмета! Софија (ћути једнако). Ђиђи. Је ли, СоФија, шта је теби? (узме једну столицу и посади је до ње) Осећаш ли се рђаво? Софија (одриче главом). Ђиђи. Дед, пољуби ме. Софија (одбивши га поносно). Ох!... да кварим додир божанствених усана! (сломи једно дугме). Ђиђи (изненађен). Шта то значи? ОоФија, ја не разумем. СоФија ћути као нема. Ђиђи. Та говори, објасни ту ружну загонетку. Софија (иронично). Да говорим! Шта би ми вредело да говорнм кад немам сребрн глас? Ђиђи (за се). Да није полудела? (гласно) СоФија, ја те збиља не разумем. За име божје шта се догодило. Софија (страховито као Правда). Пре свега једну реч. Волиш ли ме? Ђиђи. То није ништа ново. Дабогме, волим те, знаш. Софија. Колико? Ђиђи. Тхе, колико ? За то нема нарочите мере; бенометар, драга моја, нису још људи пронашли. Софија. То је дакле твој одговор? (с.кочи, дочепа са стола оно Фаталио писмо и покаже га Ђиђију) А овде си умео да се изразиш! ... Свечан тренутак. Ђиђи гледа кроз наочаре нисмо, позна га и лако порумени. Софија. Ту ниси оскудевао у речима, и ни једна ти се није учииила сувише ватрена, сувишо жива! Ту си знао како се љуби једна жена! Ту је све занос, бунило, поезија! Ђиђи (употреби јецање које је прекинуло Софијин говор). Драга моја, кад сам ја писао то писмо било ми је двадесет година. У том доба је допуштено човеку, који љуби први пут, да претера у својим маниФестацијама... У осталом, жена о којој се говори у овом писму умрла је одавно и ти немаш никаква разлога да будеш љубоморна. Софија. Ја нисам љубоморна на њу; љубоморна сам на тебе, па твоју прошлост, на сву ону твоју снажну младост коју си дао другима, на сва она усхићења којих сад немаш више... Ђиђи. Та ти ваља да знаш, да мушки... пре но што се ожене ... Софија. Знам и сувише! Ох! Срећне су оне жене које ви не узмете (удари у нлач). Ђиђи (благо је милује по коси). Софија (стресе се и тргне, јер се сети једне реченице у писму: „Чини ми се да милујем твоју мекану косу"). Пусти ме! Нећу милостиње твојих млаких миЛОВ&Њ &.