Nova iskra

— 218 —

смо пошли, а доцнстје мало поче и кише падати. Овдеоиде узани козји нутови. Ваљало је још да пријеђемо најмучнији дио пута, баш пред Гробницама, кроз Стругове, гдје је долина Лимска узана, а пут страховито рђав. И онако окисле, сад иас је и лишће с дрвећа росом натапало, јер је шума додала са свију страпа. Управо кад смо стигли свом премилом куму, није било ни једнога мјеста на нама, које није било кишом натопљено. Благо нама ево нашег кума! У жељу нас је дочекао. Одморили смо се лијепо, осушили, док ограну јарко сунце, те се ми брже опремај Давидовици; од кумове куће нема нам ни 15 минута уз долану рјечице Повијаче. Читава се чета крене са нама: и православних и мухамеданаца. Ми смо се грдно преварили, што сумњамо у мирољубивост Гробничких мухамеданаца. Красни, питоми људи. Дошли су нам одмах на добродошлицу као и православни; љубазно су се нитали са нама и молили да их посјетимо. Еум и остали православни сељани нису могли да се иахвале како са њима лијепо живе ; ни жене им се чак од њих ие крију. Е чуда божјег! А куме по Вогу, што нам то раније не каза? Опет кроз шумарке, зараслом стазом ишли смо Давидовици, и једва на двјеста корака иред њом могасмо је угледати. Од једанпут се цјелокупна показа. Сунце је јасно освјетљавало, а слика је била колико романтична, толико и тужна. Дивљи предио. Високо се надвиле у округ стране Вучје Главе, Обитка, Соколоваче и Коњске Главе, а наизмјенце по њима: крш, густа шума, рудине, пропланци, питоме луке, а у дну те слике — развалине. Стрче греде са кубета, расуло се камење у наоколо, зидиие обрасле копривом и грмењем, а на врху се узвисиле танка јела и бреза, припиле једиа уз другу некако тужно, као да некога оплакују. Један од старијих љетописа, Врхобрезнички, каже да: „ сннб великаго жоупана Неман-ћ Влвканв братв нрввов г ]>нчаномоу кралк СтеФаноу. Св же ВлБканв велики кнезБ роди снна Дмитра жоупана вб иночбскомб образ^ наречепи ДавидБ, иже свзда црвковв светаго БогоЗшлгеша при рЦ'& Лим^, вб м1ст4 Бродарев!." Код народа такође постоји традиција да је овај манастир зидао некакав калуђер Давид, али о њему ништа више не зна да каже. Вукан Немањић осим Дмитра имао је још два сина: Ђурђа и Стевана (В. Годишњицу, књ. X. и XIV.). Даље о њима историја само нагађа, а не зна ни ред рођења њихова. Свакојако је поуздано да се жупан Дмитар, чије је жупанство ваљда било ту у Полимљу, прије смрти покалуђерио, па онда као калуђер Давид проводио последње дане у својој задужбини. Не зна се кад се покалуђерио, али је, према једноме документу, дубоку старост у калуђерству дочекао. К. Иричек је у XI. Споменику поред осталога објавио један акт из Дубровачке архиве, по коме је калуђер Давид био жив 1286. године. Дао је био неку оставу Дубровчаиима у сребрним стварима и носуђу 1282. године, па је 1286. године 24. септембра сву натраг повратио, и на то дао признаницу у граду Акону, на обали Палестинској, на путу ка гробу Христову. За Вукана, оца Давидова, у историји се не зна тачно кад се преставио, али ако срачунамо вријеме од рођења Вуканова, који је био најстарији син Немањин (В. Љ. Ковачевић — Глас БУШ.), онда је Калуђеру Давиду 1286. годиие, и да је био најмлађи син Вуканов, мо-

рало бити најмање до 80 година. Према још једноме документу, што га наводи И. Руварац из дјела Архимандрита Сергије, дан смрти Давидове пада тачио онога датума, када је издао ону признаницу у Акону, те отуда мисли да је старца Давида смрт стигла истога дана, када је дао оно признање Дубровчанима, на путу ка Светоме Гробу, далеко од његове отаџбиие и задужбине. (В. Годишњицу књ. ?). Прешли смо нреко дрвенога мостића, изнад од кише набујале Пови.јаче, и ја се упутих овој страни с пуно пијетета и радозналости. Горео сам од нестрпљења, нећу ли наћи који надгробни запис и прелетао сам журно очима зидове и подове. И живонис опао, нема нигдје ништа, тек по негдје види се рука или пола главе каквога свеца. Под изривен, а у предњем дјелићу неколико дугих гранитних надгробних плоча. Ту се зауставих. Загледам једну: ири дну узана, па се ка врху све више шири и полукружно завршује, на пајширем горњем днјелу круг, а у кругу извајаи штит — никаква записа; друга иста таква; трећа до пола замакла у земљу, истога облика и са заиисом на штиту. Сви око мене ћуте и гледају шта радим. Помогоше ми, те је брзо извадисмо. Један старац, гледајући моју журбу и радост при чишћењу записа, рече: „Е туј ће бели бити пара!" У камеиу се потпуно очувао запис, и ја тачно снимих ове ријечи: „мца ма^вн днб пр!стави се рабБ бжи Дмитрш а зовомб вратко" (В. записи и натписи од Љ. Стојановића). Сину ми кроз главу генеалогија Вуканових нотомака и полемика наших историка о Вратку, оцу кнегиње Милице и одмах спонтано закључих да ће то бити натпис над гробом Вратка, оца кнегиње Милице *) Преписах и усправих се. Сељани зинули, гледају у мене. — Знате ли, браћо, шта ово пише овде? На овој плочи пише, да под овим развалинама леже кости Југа Богдана, оца царице Милице. Сви се згледаше и поћуташе. — А је ли Југ Богдап иогинуо на Косову ? — додаде један из гомиле. Ја се мало збуних, али се брзо опоравих: — Јесте погинуо на Косову, али су му тијело пронашли, донијели овдје и закопали. — Боже 'валимо те! — чуше се гласови. Никаква више записа нијесам нашао, и поред најбрижљивијега тражења. Сама црква је сразмјерно старинским задужбииама врло мала и тјескобна, али је грађом и обликом необично сиретна и вавреднога изгледа била. Облика је крста, имала је три кубета сигом (бигром) лијепо засвођена. И све је остало било од сиге саграђепо, само су довратнице и первази на прозорима од бијелога мрамора. Сељани не знају ништа да причају, кад је ова задужбина престала појати. Гиљшердинг, који у своме путопису помиње овај манастир, а није га походио, од некуд зна да је црква цјелокунна и да служи. Међу тим биће да је о томе рђаво извијештен био, јер ни најстарији сељани у селу то не памте, Ну, црква је до скора, прије десетак година, го-

*) Овај мој препис дошао је у руке г. И. Руварду, и он је поред њега додао ову примедбу: Свакојако овде не може бити говора о старом Длитру — Давиду, јер се у наводу не би предвидело његово калуђерско име.