Nova iskra

219

тово цјелокупна била, па се, лишена свакога надзора, отпочела лагано рушитп. Најприје се једно десно кубе провалило, па онда велико средње. Еад се ово средње провалило, чула се ломљава и грмљава чак у село Гробнице. Сељани брже боље притеку манастиру да виде шта је. Кад су виђели, онда су сјели на раввалине и плакали, осјоћајући да ће тако лагано нестати са свим ове сгарине, коју они много цијене, а нијесу у стању да је оправе. Грчке владике слабо су се освртале на ове старе српске задужбине, а прости сељани нити су умјели, нити имали пута да добију допуштење из Цариграда за оправку. Вријеме опет није имало кад да чека, него је отпочело свој посао — рушење, и неће требати још много година, па да се овај красни споменик српске прошлости претвори у гомилу камења, обраслог грмењем. Око цркве се виде трагови, гдје су били конаци манастирски, а испод њих су се и дан дањи врло добро очували подруми, чврсто озидани и засвођени. Види се да су кроза сва времена калуђери јако цијенили подруме. Оељани причају да су силни виногради били у присојима изнад манастира, куда се и сад налазе задивљале лозе. Па онда мало испод цркве, изнад Повијаче, очувао се врло добро озидани рибњак, у сред кога и данас извире

прекрасан извор, који својом водом пуни рибњак и једним се јазом одлива. Еако се то све лијепо старац Давид умио побринути за своју испосничку душу. Видећи моје брижљиво разгледање рушевина, сељани су на послетку увјерени били, да сам ја послат од владике да разгледам цркву ради оправке. — Е, тако те Бог милов'о, кажи све како си видио, а ми нећемо жалити колико је коме Вог до, да се једном богомоља окријепи и пропоје. Обећавали су прилоге чак и Мухамеданци, код којих је —- ја знам више примјера — и ако су вјером преврнули, остала недириута љубав према старим светињама нанупггене вјере. Ја сам све обсћавао да ћу говорити, да ћу препоручивати. А и шта сам могао друго чинити ? Вратили смо се на ноћиште своме куму, гдје нас је са званицама чекао стари чича — отац кумов ; за тим смо вратили посјете мухамеданцима који су нам долазили на добродошлицу, па опет куму за пуну трпезу. Богме се и јело и пило, па онда егленисало до неко доба ноћи, те се кумство одавно није тако прославило и притврдило као те вечери. -Ј- Т хндсије Ј. П ејлтовии

Диетићи ј2§(ПЕС]\ЛЕ У ЈТРОЗИ. ЏРЈ4ЧИЦЕ, (ЦУЕЦРЕСИЈЕ)

' в!

к,

Словода ^роз густо, брсно лишће, из полутаме шумске, провирује на дневну светлост малена стаза која мами ногу ■гамо далеко, у шуму дубље, где се живот развија, цвета, буја слободно, широко, безгранично. Занесен лепотом Природе, захваћен бујном матицом њезина живота, неосетио крочих на ту стазицу, не знајући куд ме води. Око мене свуд живот, радост, срећа; свуда се осоћа једно, све дише једним дахом, све једно друго милосно пази, чува. Под високим, гранатим брестом нашао је уточишта малени џбун који брижно своди гранчице своје над нежном, погнутом главом стидљиве љубичице... И сићушна травка и високо дрво и весела тичица на њему и несташни поток, све, све, цела Природа сложно, једнодушно, једногласно пева бескрајну химну Слободи... Наједанпуг, до уха ми допре неки тупи, потмули, подземни звекет. Подигох очи и поглед ми паде на једиу суру зграду с високим, узаним прозорима на којима беху гвоздене полуге. „Овде робује онај кога је Природа одредила да царује сену ми кроз главу и повратих се стазом варалицом. В елимир Ј. Р дјив.

над свим што Је у њој!" гружен у тешке, суморне мисли, Васкрс 1903.

Ј.

0 старом звонару 1едном се искупише грађани да промијене звонара, јер им дотадањи није био по вољи. И то — како се један изразио— „у обзиру сваког погледа": једно је, што је стар, па га звоно диже од земље; друго је, што је наглух, па му се мора викати да удари пета звона, и треће је,

што у вршењу своЈе дужности не одговара захтјевима васцијелог хришћанског свијета, јер пије и удара само у једну сграну, као да наш град само мртваце сахрањује. Звонар—Симат Љољић — хоће да се брани. Најприје отр крупне сузе, погледа по скупљеним и поче: — Ја имам ђеце. Шта ће она брез мене? Остари свак, па шта ћу ја што сам грумен земље ? Помислите на своју душу, ја имам ђеце. Удараћу ја, ако хоћете, у све стране, ама и ако је, чини ми се, љевше. Немојте, људи!... и он опет зајеца, мигајући очима, да измами сузе. — Па шта ћемо ? пита поп. Ја вс-лим, Симат је поштен чојек. Оно ђекан се напије, ама се свесрдно покаје из дубине своје православне душе. Ја ко велим нека остане! — Тако, оче, у злато ти се оковале! соколи га Симат. — Да остане, викнуше неки. — Попе! — диже се један иатмурењак — немој ти вазда у страну. Шта ће нам 'ваки звонари, ни за свиња нијесу! — А јеси ти! дочека га Симат и испрси се. — Твоји су стари говеда пасли, кад је мој ђед звонио и био клисара. Па сад да ме промијене? Љутну се Симат, али се брзо присјети и растегну уста: — А шта ће моја ђеца брез мене ? Један младић, до чијег су знања много држали, лагано се диже и рече: — Евасимоду су држали од милости. Дај да и ми у нашем Симату сматрамо Евасимоду! — Еезимодом ти сматрали ћаћу, дрекну Симат и погледа младога научењака. — Доста је, викну неко из слушалаца, доста. То не иде тако. Теби није нико реко да говориш, рече он Симату. — Није нег' теби, шијор Јово. Знам те, кад си ми босоиог панахију крао!