Nova iskra

— 196 -

напуштеном дворишту. Несигурно корачала .је њена нога но мокром земљишту, а разум се бунио пред хаосом, који је пустош на сваком кораку износила пред њене очи. И саме успомене на ногдашњи живот, па негдашњу светлост и нролеће, почсле су бледети видећи се пред оним иередом од одлепљених зидова, отпалог кроча и поразбијане ћерамиде. Овде онде леп беше потпуно отпао; чатма се лепо видела и хладноћа и зима продирале су кроз ове пукотине и у њен јад и њено сиромаштво, иа мрзле и њу и дете. А кад прође прва сенка немира и очајања, још суровијом снагом сгуни оштро питање пред њу: „Шта ће најзад бити?" И ово питање задаваше јој свакога дана бригу већу и тежу, јер зима се нримицала лагано и стално свом оштрином својом. Осим тога и оно иало залихе од брашна и друге хране, што јој чика Микица беше ноклоиио, приближавало се такође своме крају. Уштеђевина, што јој беше од службе остала, била је толико велика да исплати трошкове око лечења у својој болести. Онај јадни преостатак једва да је могао задовољити дане до Божића. А после, а после? Још нешто горе мучило је њену душу: борба са онима доле у селу. И та борба на коју се Цала одавпо сиремала, морала се водити лагапо, у тишини, ако није хтела да поразом заврши. Проклетство које негда беше стигло сина Агариног, требало се претворити у благослов. Тако далеко тежио је њен пркос. Неповерење, избегавање и презирање њихово ваљало је лагаио и ноуздано победити. Јер у њиховим очима она беше још она иста грешница, којој проклетство и сузе материно не могу дати никако мира. И дешавало се често, чим она нрође улицом, да жене отпочиу разговор, гласан разговор о њој, само да га и она може чути. И речи презирања, иодсмеха, женске јеткости и мржње падале су на њену бедну душу као тешко камење. Чак и они с којима је она негда стајала по најбоље, окретали би главу од ње, кад би их случај ианео једно на друге. И сгарији људи називаху јој Бога, али пе онако срдачно и благо, већ некако као но морању, гледајући нри том на другу страну. А мајке укореваху кћери и руком указиваху на Цалу као на последње зло, хотећи тиме показати како се казни непослушност кћерина. Једино уточиште, где јо њено бедно срце могло наћи утехе а заморене мисли савета, била је стара Марта. Баш опда кад је бол и нсмаштина, помешана са презирањем и подсмехом у селу, претила да душу њену обавија ноново мрежом страдања и плача, падала је блага реч Мартииа као животворни мелем на њену рањену душу, и снага јој поново црнла жилавости и отпора. Мислећи шта ће са кровом, јер кућа бешо на два три места почела нрокишњааати, стајала је она једнога јутра покрај поцрнолога огњишта, дувајући у мокра дрва. Беше то обичпо, грубо узвишењо од живих цигли, премазано простим децом, Горе издизала се нека врста од-

вода, такође грубо и нросто начињена. Али дим као да се иије ии мало обзирао на овај наметнути пут, но је излазио, како је њему по вољи, на разне отворе. Бар су о томе речито говорили скроз и скроз поцрнела таваница и дебели ело.ј чађи на горњем делу танкога зида. Око овога црног и хладиог огњишта, са цриом гари изнад себе, савијала се Цала као што се мајка о детету брине. За тим је жудело њено срце, за рајем из кога је она некада била прогнана, а што је за њу значило нронасг и смрт. Оирота, јадиа довојка! Врата иа кући отворише се лагано. Микица са још једним омлађим сељаком ступи унутра. Језа га нодиђе кад виде Цалино бледо и опало лице; није могао веровати ни Рајку ни Марти, колико јо новоља убила негдашњу добру девојку. Цала му приђе руци и понуди да седно на малу троножну столицу украј огњишта. Али он и не прихвати столице. Овуда около њега, из свакога кута, са црио и хладне земље, са почађале таванице избијаху јад и сиромаштво. И њему самом би тешко и на срцу и на души, помишљајући на тешку судбину несрећно девојке. Па со онда пе чекајући даде на посао. У свему га помагаше и онај други сељак. Они нрегледаше испуцане зидове свуд у около; чатму што је вирила и све остале пукотине препокришо новим лепом; рупе и јаруге, што их вода боше излокала око куће и овде застајала влажоћи зид и балване, засуше шљунком и каменом. А кад све то бешо у реду и кад напуштена кућа услед тога доби са свим други изглед, оида се латише крова. Ћерамида беше стара, скроз овлажена од дугих мокрина, размакиута овде онде, те је вода слободно пролазила кроз дрвене баскије и заустављала се на тавану. То је и учииило, да јо соба почела прокишњавати. Они редом и лагано нрегледаше сва сумњива места; где ћерамида боше разбијена, ударише нов покров и са свим нови малтер по окрајцима. Ва ову годииу није се могло иишта више урадити. На сваки начии: сад се зима могла много слободнијс очекивати; нијо било страховати у толикој мери од њене циче и мраза. А с пролећа, кад хладноћа попусти и сунце да иово снаго и живота, мислио је чика да кућу из иова нрегледа и из корена преправи. Једно што својој Марти није могао изићи из атара, а друго што је и у самом њему душа жалила над несрећном судбином јада и сиромаштва. Тога истога дана он посла свога Мићу, те донесе кола дрва. Како и брашно беше на измаку, он заједио са својим млевом донесе џак кукурузног брашна од Рајка из његове воденице. 'Гако учини сваки са своје страно колико је могао. И Цали би збиља олакшаио да тошки сумор и самоћу у зимњим данима лакше поднесе. А честе походе и друштво са Мартом будила су у њој ипак наду да ће са пролећем и познијим данима и живот за њу отиочети другим током. Било је рано с вечери једнога од иоследњих октобарских дана. Цала иђаше кроз нануштени воћњак уском