Nova iskra

— 197

путањом. Увело лишке шумжло је под њееим ногама, а кроз голе гране лагано се прикрадао јесењп хладан ветар. Сноп златно-жутих сунчевих зракова губио се по влажном земљишту; као порушени зидови сгајао је пред њом сасушени шевар на спруду мале сеоске роке Оавлађујући потајни страх, јер у близини тога места, на маленом извору, жене су из села обично испирале своје рубље, — Цала се привуче кроз малу честу, која је извор од воћњака делила. Један готово потпуно стрми одсек одвајао је воћњак од извора, а мало даље и од саме речице. Малом узаном путањом силазило се из воћњака ка извору. Доле чуло се лако таласање воде што је од извора реци отицала. Испред ње, тамо у долини, еијала с е мека површина водена. Силазећи лагаио са ведром п рубљем у руци низа сгрми обронак, она погледом премери целу околину. Тамо где су жене обично долазиле — не беше никога. Са сумњом која се пела до висине страха и потајне неизвесности, она се лагано примаче перилу. Готово у исто време беше Рајко прешао преко нискога брвна мало више обронка. Изишавши и сам на висину, он угледа доле белу женску прилику. Сукњу беше високо задигла и стојећи до колена у води испираше своје рубље.

покрај себе. Од тешкога терета и стрме узбрдице она се беше уморила и јако задихала. „Вар ти није лакше обићи тамо до извора?" унита Рајко. „Ох, да! али овуда је скоро двапут ближе. Научила сам ја то, а после умем се добро пети." Она се насмеја и показа му своје беле зубе. Пошто се беше одморила, поново прихрати ведро у намери да пође даље. „Идеш ли увек тако доцкаи на перило?" Она климиу главом у повлад. „ Вашто ?" „Јер ако раније одем, оне ми не даду мира." ®

ШШШ т л ' 11

ш

Ј

Без икаквих даљих мисли, он се на-

?;

ш

Ј. Гринхут

слони иа испуцано стабло неке старе тополе и гледаше право у њу. Цала не слућаше ништа о његовој близини. Дубоко стојећи у води, она се беше јако сагла; леђа са главом и осталим делом тела чинила су правилан лук. Између колена држала је рубље; снажне руке кретале су се тако брзо по хладној воденој маси, да су капље одскакале. Тако позно, па ипак она је тако журно радила! Еао да дан није за њу имао довољно времена, но је и од ноћи морала грабити. Рајко се мишљагае дуго, да ли да сиђе доле к њој или ие. Помисао: да га на перилу виде заједно с њом, уздржа га од тога и он се реши да је сачека горе на обронку, на самом уласку у њихов воћњак. Није дуго чекао. Скупивши мокро рубље у ведро, она га лако подиже на раме и лагано се упути стазом горе на обронку. Видећи мушко лице пред собом, она застаде. „Не бој се, Цало, ја сам!" узвикну Рајко и погледа доле. Она застаде и спусти задигнуте скуте. „Од куда идеш тако доцкан?" „Одоздо, од перила." Испевши се сасвим на обронак, тамо где је почетак њихову воћњаку, она застаде и сиусти ведро са рубљем

цс

1

Прерано

Не могу да трпим њи-

„Жене из села?" „Јест, оие!" „Шта си им скривила?" Она погледа у Рајка. „Шта сам ии скривила? хов говор и смех. Јер све што рекну, мене се тиче." „Па зашто не рече ништа о томе ни чики, ни његовој Марти, никоме? Они би за цело знали шта треба да раде." „А нашто? Мислиш ли, да би то помогло. Учинила бих само горе. Нека их!... А кад и њих јад и невоља стигну, гледаће онда своја посла." У првом сумраку он опази, како се њено лице осу руменилом. „Ах да! Шта сам те оно још хтео питати имаш ли свега довољно?"