Nova iskra

198 -

Она махну гланом. „Реци само! Немој ништа да тајиш. Ти знаш да има некога који ће се за те побринути. Цала се загледа у њега: „Довољно. Чика је све учинио."

И подигнувши опет ведро, она ее изгуби у воћњаку. А Рајко, наслоњен још на оно исго сгабло, сгајаше ту и гледаше за њом, како је лагано нестаје и како се сенка ноћи све више спушта на мирни и далеки свет. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

Химна Зети

ижи се дигом, дижи с поносом, Дижи се с диком, дижи с пркосом! Узвиси себе угледним видом, =пшЧ1 К '° што се дижеш скромним невидом! 4 ' * Дижи се смело, силним полетом, Над овим ниским, подгорским свегом, Што ничке, пуске пред тобом пада Не чај од јада! Још онда, кад је српство клонуло, Кад је од бојних рана гронуло, Ти си с тлатишта смртног избегла, Па си уз кршно стење прилегла, И Озго, с виса слободе дичне, Шиљала своје синке челичне, Да бојним кликом свету казују Да још војују. Докле је српска слава гмизала, Ти си се једна видно дизала. Ти си у борби, што си водила, Уз љути куршум, што си га лила, Нашла и другог оружја нова Нашла си ситна штампарска слова, Те штампа много утешно дело За Српство цело. Онда, кад друге земље свемоћне, С оружјем умним бише немоћне Ти си по свету књиге ширила, Те уцвељена срца мирила, И пало Српство надом дизала. Твоја је књига свуда стизала. Тамо, где пушка умукла беше, Књиге допреше. Што те је већа мука стизала, Ти си се већма у вис дизала. Жабљак замену славним Ободом, И не поклизну својом слободом, Па и Цетиње скровито диже Ал никад . .. никад . . . не пође ниже. Кан' да те небо себи савија, Па ге привија. 3—VIII—1893.

Као да сама силна небеса Твоја јуначка борба потреса, Па те недрима својим припија, И облацима мутним увија. У магли горског неба бездана И диму зетског праха пушчана Многи су силни, холи душмани Земљи предани. Кад год се Српство на ускрс диза, Увек му поклич од тебе стиза. С твога се виса увек стег вину ; Са твога виса увек мач сину; С твог виса Српству зора освита Буђаше Српство зва га да хита, Да буде сложно на бојном даиу И на мегдану. И углед на те Српство подиже Те оно многе наде постиже. И сад су жеље, са снаке стране, Једне и исте славом осјане Једном и исгом славом рођеном, Што се поноси браћом срођеном, Па гледа на њих смеле и хрле, Како се грле. Они се грле, а сав свет хита. Да им узајмну милост честита. И Котор дични, присган уз море, Не скида поглед са Црне Горе Гледа на Ловћен, пун српског миља, Где Свети Петар све благосиља, Те сињем мору поздрав предаје, Да га раздаје. И сиње море шумно га носи: Гружу и Задру журно односи, Па га предаје и дивној Реци, Да се и са ње разнесу јеци, Преко зелених српских ливада, Те да одјекну код Београда : Да се пробуди авалска вила Да шири крила. -ј- Вл. М. Јовднови&