Nova iskra

— 199 -

Једна љуБав — ^озеркја кз астрономског света (по туђој идеји)

о још не воли иаше лепо, плаво небо и пе ужива у чаробном треперењу разнобојних звезда, онако раскошно расутих по оној азурној просторији без почетка и без краја! Има ли кога, чији погледи и радости и бола не потичу и не завршују се тамо ... у небу нашем ! Колико усклика и колико уздаха не шаље тамо свакога тренутка наша земаљска нада и наша земаљска вера! Је ли познато коме: колико стражара земаљских гледа на то- чаробно небо наше из љубави према лепоти

његовој, из љубави прома науци о њему, из љубави према природи његовој, из љубави према неком непозпатом свету, који се зар некако развија тамо негде далеко од нас, у васиони?"... Тако је врло често говорио у друштву млади и одушевљени астроном Велибор. Тек је био у својој двадесетпетој години, па је већ био цењен као врло смотрен посматралац неба. Цртао је врло нрецизно изгледе планета Марса, Јупитера, Сатурна, које је нарочито проучавао, али је и у то уносио доста нечега мистичког, нечега сањалачког . . . Он је волео. За сапутницу свога живота изабрао је врло младу и врло лепу Наду, сањалицу и бујне маште као и сам што је; али ју је изгубио већ па три месеца ио венчању. Од тога доба пао јо у дубоку меланхолију. Мислио је само на њу; не заборављаше јо

ни за време научпих испитивања, у која беше уложио све своје силе и сву своју енергију. Његово негда бујно здравље, опадало је све већма. Непрестано јо мислио о бесмртности душе и тражио: неће ли гдегод умотрити изгубљену Наду своју. Више пута причао је својим прпјатељима, како ју је већ неколико пута видео, како јо слушао њен звучни глас којим је говорила његовој души. Такве мисли изгледаху његовим пријатељима врло онасне по његово душевио стање, те су се старали да га какогод било одврате од тих визија и упуте на правилан ток мисли. Тога ради увек се неко налазио у његову друштву, позивали су га себи и ишли су њему. Оп сам најрадије је посећивао свога

пријатеља Татомира, познатог математичара и астронома, који је имао сасвим друкчије погледе на свет: иије ии мало идеалисао! * * * Једнога јутра радио је Татомир, као и обично, у своме кабииету. На писаћем сголу, по столицама око њега, по поду патрпана је гомила отворених књига, карата, таблица. Пред њим гомила исписаних табака, забележака, исправака.. . радио је на некој студији. Улицом тамо, ишао је уморним кораком младић, замишљон, блед. Упутио се право кући свога пријатеља. Тај бледи и увели младић беше наш Велибор. Онако скрушеи као што јо и улицом ишао, уђе у собу Татомирову.

Пазарни дан у Ужицу