Nova iskra

— 280 —

етаде. У крет је била ужлебљена дрвена дашчица на којој је пнсарска рукауписала: „Овде се одмара прах девице Клаудије Антоновне Порховске, генералове кћери, која умре у 24. години свога живота. Мир праху твоме, добра душо!" Марија Владимировна и не покрену ее упрвшн евој поглед у овај кратак запие. Мислила је: како живот ни мало не личи на она замишљања што је занимаху још у доба када су живели у граду. Отрашна је несрећа потресала, узмутила сс устајала бара, и пред очима њеним показаше се нове стране живота, какве није пређе ни замислити могла. Овај запис, овај гроб и овај крст читав су роман који Маничка зна. Непрестано тако стоји, гледа у гроб и не може очију одвојити од њега. Можда је под овом хумком већ све истрошено а осгао само нрах; али овде, на земљи, још има трага од генералове кћери, ко.ја је дошла у ово село не зна се откуд и зашто. Није узалуд живела и није узалуд умрла. Њу све село номиње а на овом су крету срдачне лепте евнх оних који поштују њен живот. — Клаво, научи ме да живим! — шапуће Марија Владимировна упрвши молбени поглод у њезин гроб научи ме да живим онако како не бих срамно умрла! И дуго, дуго није екидала са гроба тог поглед свој, а када је по истој вијугавој стазици ношла кући, осетила је у грудма осећај свежине и снаге, јер јој нзгледаше да се Клаудија Антоновна одазвала молби њеној. Већ се смркавало кад је дошла кући. У пећи је већ била ватра. 0 улице приђе прозору, погледа и ужасну се. Брзим покретом отворивши врата, утрча у собу, притрча столу и, не давши Зинаиди Петровној да се прибере, узеде јој иснред носа дневник. — Шта је ? Шта је ? — уплашеним гласом викну Зинаида Петровна. Чак је зној проби од овог изненађења. У глави јој пролете мисао да је Маничка полудела. Очи Марије Владимировне сијаху гневом. И за мало што не осу оштре речи: „Ти неемеш читати, немаш права. Ти је скрнавиш својом поквареношћу!" Али се уздржа и не рече ништа од овога. То је био наетуп злобе, а она се заклела да ће уздржавати своје наступе. Добро је што се на време сетила тога. Треба се навикавати. Али ипак, са још неутишаном гневом у очима, проговори Маничка уздржаним гласом: — Нисам хтела да ово и ти читаш. — А зашто ? Чега има ту тако... особитог ? упита Винаида Петровна још вазда узбуђена. — Ништа, али ја нисам хтела .. . Можеш ли ми то учинити? — Али ја сам скоро већ довршила... Нисам све од реда... Много сам и прескакала... У почетку је досадно... Онај опис како су живели... Ови тако живе, па зар је онда потребно и то описивати? Занимљиво је тек оданде где кнез проеи њезину ееетру... Али је поеле тога опет глупо и иеразумљиво. У један мах одбије кнеза! Па шта је с тим, ако је он нрво хтео њезину сестру?

Хтео је и оженио би се; а што је она умрла, није његова кривица. Од њега је баш врло племенито, што је поеле тога запросио њу. То је — сталноет. Она каже: новац! Па дабоме, то се разуме. Сваки проеилац хоће и новаца... Зар Је то што рђаво?... Доиста... Али никако не разумем, како је то и зашто, да овде дође за учитељицу... То још ниеам прочитала. — Доста о томе! одговори Маничка и леже у постељу опруживши се свом дужином и метнувши шаке под главу. —- Не, зашто... Ја разумем нас. Ми смо од невоље: ништа нам друго и није остало. Али зашто она? Вогаетво, положај... За што ? Ја, просто, не разумем. — А ја разумем! као више за себе рече Маничка. Зинаида Петровна еними плећима. — А поеле тога, какве су то глупости: пе треба, вели, само радости, него и несреће. Зашто и несреће, реци молим те. Зар је несрећа пријатиа? Како ја мислим, она је била мало понесена, па зато није ни чудо све оно остало ... Тако ја мислим. Маничка оћута. Хтела је да ее ова размишљања што пре сврше, јер су је дражила. Не дочекавши одговор, Зинаида Петровна иоверова, да је већ иецрпено питање о дневнику: она му је већ очитала свој суд. Смрачило се. Упалише свећу. Зинаида Петровна иробуди се и живахну. — Знаш... Заборавих ти рећи. Спахија је елао човека с пиемом .. . Миого моли да му данас дођемо. Тако је смешан .. . Пише: „Надам се, да ће дубоко поштована Зинаида Петровна и високо цењена Марија Владимировна носетити легало усамљеног сивог вука." То ми се веома свидело... Вога ми! Ти ћеш, дабоме, ноћи? Тако моли... А зашто не бисмо човеку учиниле — Ја нећу ићи! мирним, ујодначеним гласом одговори Марија Владимировна. — Ето ти сад! А зашто нећеш ? Ја не разумем ... — Тако ... Није ми добро. .. Данас нисам раеположена за весеље .. . — Вога ми, Маничка, ти се и сувише узбуђујеш. То је шкодљиво! Треба се мало обуздавати. Хајдемо! — Не! Зинаида Петровна уздахну. „Зар ће, збиља, пропустити прилику за лепо провођење? 0 Боже, седети овде у овој иустињи, у овој дивљини, без игде ичега што је добро у животу, па одбијати чак и оно што нам сам Бог шаље! То је ужасно ! Маничка је первозна, рђаво ће свршити... Да одем сама неожењеном човеку, није учтиво ... Да, није учтиво." У осталом, већ после неколико тренутака, Зинаида Петровпа ироменила је мишљење о томе. „А зашто је неучтиво ? Само по градовима имају такве предрасуде, а овде је у свему елобода. Ићи ћу, зашто да не идем?" — Онда ћу ја сама! рече гласно али не сасвим одважно. Маничка се подиже и ослони на руку.