Nova iskra

279 —

ваше их. Застајала је на неколиким местима, прочитавала их, замишљала се, учила их нанамет и као да се старала унети их у срце своје, учинити их мислима и осеЦјима својим... — Изволите на ручак! рече јо.ј Хивра полуотворивши врата. —- Готово је. Доћи ће, јер је гладна. А мати ? Маничка осети сву тежину и непријатност од сусрета с њом, после онога што је било јуче. Тежину? А зар није Маничка проживела с њом двадесет и три године и то проживела задовољно ? Тако су се пријатељски веселили, тако просто и право гледале .једна другој у очи, — па јој нпје било ни тешко ни непријатно. Ето, Зинаида Петровна остала је иста каква је била и пре, пије се ни за длаку променила, него се променила она, Маничка, и њени погледи. То је све. Треба бити правичан и уздржати се од узбуђења. Еада Маничка уђе у собу, Зинаида Петровна бојажљиво погледа у њу. Оећала се њезина јутрошњег наглог одласка, иа се сада бојала буре. Али поглед Маничкин био је мираи и није наговештавао ништа рђаво. — Шта то радиш ? Зашто не ручаш ? упита Маничка матер која је, стојећи поред постеље, претурала неке дрангулије у кутији. — Замисли само шта сам нашла! Сећаш ли се оног мог дивног брошића с опалом ? Ево га! ТСако се сачувао — Бог ће знати. Носићу га. Маничка приђе постељи и угледа множину безначајних дрангулија извађених из кутије: чиоде, укоснице, трачке. Али у један мах појави се страх на њезину лицу; она побледе и махинално се уклони. Зинаида Петровна погледа кћер и, као присетив се, поче све то журно купити и метати у кутију, како јој је што дошло под руку. Међу овим дрангулијама био је и револвер који је био онако судбоносан за њихов живот... До сад га је пажљиво крила од Маиичкиних очију, а гле сада: каква непажљивосг! XVII. — Реците ми, Хнвра, чиј је оно гроб, онај тамо са високим крстом? Нов је, је л' те? упита Маничка Хивру, погледом јој показујући кроз прозор онај гроб са лепо отесаним крстом. — Зар те то занима? упита је задивљена Зинаида Петровна једући комад печене патке. Она је увек јела веома полако, са прекидима, налазећи да је право задовољство само кад се тако једе. Маничка јој не одговори. Хивра приђе прозору и одмах се разиежи. — То је њен... покојнице моје! — Клаудије Аитоновне? — А да чиј ? Дабоме њен... Онде она лежи, јадница .. . — Јесте ли јој ви подигли тај крст? — 0 не! Откуд бих ја то могла? Кошта 25 сребрних рубаља ... Где су мени ти новци? То је иодигла

општина... Људн су Дали паре... Оваки је за то дао, има ту свачије копјејке. — Тако? — Па зар је то што занимљиво, Маничка? упита Зинаида Петровна. — А шга је занимљивије ? Реци ми, па ћу видети! — одговори Маничка и погледа је хладно. Зинаиди Петровној учини се боље да не наставља овај разговор. Устаде од стола, обриса усне салветом па, преко обичаја, поче купити посуђе. — Може ли се оиамо кроз порту? уиита Маничка Хивру. — Може се и около... Имају врата и с опе стране, из поља... — Хоћу да одем донде ... Прошетаћу. Хивра јо.ј додаде огртач и каљаче. Зинаида Петровна гледала је па све то изненађеио и забринуто, али се бојала ма шта рећи. „Иде на гробље! Откуд јој то дође у иамет? И шта је њојзи та пређашња учитељица ? Чега имају заједничког? Никада је ни видела није; откад је већ умрла. . . Не разумем, не разумем! Приметила сам да су све те чудноватости почеле од оног доба када је прочитала њезин дневник. Пре је била пакосна и зла; ја сам увек знала да осим злоће ништа друго неће бити од ње. . . А сад ни једно ни друго, иего нешто чему нема крснога имена ... Да ми је само знати, каква ли су то чуда у том тајанственом дневнику" ... — Чуј, Хивра, — рече када Маничка оде: да ниси ти госиођици дала ону књигу? — Клаудије Аатоновне? А да ко би? Дабоме, ја! — поносито одговори Хивра. — А могу ли је и ја прочитати? — Право да кажем, не знам! с очитим незадовољством и неповерењем одговори Хивра. — Прочитати није чудо, само ... Па добро, донећу је . . . Хивра отиде у учионицу и одмах се врати са дневником. Зинаида Петровна погледа кроз прозор: Маиичка још није била дошла до цркве. Док се не врати, моћи ће прочитати овај чудновати рукопис. И поче га читати. Маничка дође до цркве, окрете десно, обиђе око гробља и уђе у њ кроз велике вратнице, једва их отшкринувши. Код самог уласка била је једна узвишица, одвојена дрвеном оградом од осгалога гробља; на средипи њеној била је широка, масивна плоча на којој златним словима беше исписана дуга историја о томе како под том плочом почивају поштовани преци спахије Маркова. Маничка само прође и оде узаном стазицом, пролазећи између хумКи и рупа с крстовима. Покашто застане по неколико тренутака да погледа буди какав нахерени споменик и његов неписмени запис. Записи су били веома ретки. Марловчани су и без тога врло добро знали где почивају њихови рођаци. Отазица је необично кривудава, те је за то и пут дужи; али је ипак Маничку довела управо до високога гроба са новим тееаним крстом. Маничка