Nova iskra

302

Хоћете ли да ее научите љубави и верности — иричаће вам небесна слика Лабуда и /1ире. У њима је представљена идилска љубав митолошког певача Ор®еја и његова лира, коју је он измислио, а чији су звуци укроћавали и најразјареније зверове. Велика је туга, била, која је притискивала душу Ор®ејеву и гонила га иа певање дубоких елегија његових. Изгубивши драгу сво.ју, Евридику, која умре од змијина отрова, тужио је Оршеј за њом, молећи бога оца да му допусти сићи у ад и састати се с њом. Молба му буде услишана. Ор®еј сиђе у ад и сасгаде се са драгом својом. Али је не могагае оставити, колико је жељан беше, те умоли бога оца да му је врати, да са њом изађе на овај свет. Разумевши искрене жеље ОрФејеве и дубоку тугу срца његова, бог ада врати му Евридику под условом: да се никако не окрене кад пође на свет горе. И нође Ор®еј из ада, слушајући за собом кораке драге му Евридике. Његова жудња за њеним погледом беш»: неизмериа, неодољива. Ванесен тиме, осврте се да је види — али ње нестаде у томе тренутку. Чуо је само неки тужан шум, који му казиваше да је тај растанак за навек. Он остаде сам као сињи камен. Сада је тек туга његова била тешка и дубока, јер не нмађаше више ни наде, која га је до тада крепила. А човек без наде неутешан је. Тада је тек измислио своју лиру, која је разумела порушене наде његове и сада су тек звери и шума осетили чудотворни утицај жалопојке срушенога срца. И Вевсу је чак дотужила његова патња, те га претвори у лабуда и врже на небо заједно са његовом лиром да лети тако на све стране света, еда би где год још зар могао умотрити изгубљену драгу своју! Хоћете ли да познате таштину људску и научнти се храбрости — питајте ону групу суседних звезданих слика Ке®еја, Касиопеје, Андромеде, Терзеја, Медузе и Пегаза. Оне причају један велики митолошки догађај. Ке®еј је био краљ Етиопије, а жена му Касиопеја беше занесена својом лепотом, те једнога дана објави свету како је она много лепша од ним®а Нереида, које су биле кћери Океанове, а било их је 50. Толика дрскосг Касиопејина до срца је увредила лене Нереиде, те ове молише и преклињаху Нептуна, страшнога бога морских таласа, да их освети. И овај гневни и страшни бог послуша их, те пусти неко грдно чудовиште морско, које је чинило читаве покоре и таманило свет у тој држави. Због те недаће, пророчанство објави, да ће се чудовиште отклонити ако КеФеј жртвује тој накази своју прелепу кћер Андромеду. Несрећни отац, зарад благостања народа свога, мораде послушати нророчанство и једнога дана нареди да привежу Андромеду за стену, из које се извлачила та ругоба која ће је појести. Дирнут таквим пожртвовањем свога краља, млади и јуначки Перзеј пође да ослободи Андромеду. Близу извора океанових наиђе на некакво чудо — Медузу која је имала женску главу а сва јој коса од самих испреплетаних змија, те је застрашавала свет по околини. Мачем својим одсече Медузину главу, а из крви јој

излете Пегаз, леп крилати коњ, на кога уседне Перзеј, понесавгаи и Медузину главу, па у највећем лету стигне до м#ста, где је била Андромеда привезана, баш у тренугку кад се оно чудовиште почело извлачити испод стене и већ р&зјапило чељусти према несрећној Андромеди, која дрхташе од страха и ужаса. Спазивши Медузину главу, која сикташе страхотом, чудовиште се то у часу скамени и Перзеј ослободи престрављену Андромеду. Хоћете ли да видите шта лакомисленост може учинити — погледајте на звездану слику реке Еридана, у коју се сурвао лакомислени, митолошки младић Фаетон. Он је био божанског порекла, па је једном приликом кришом, још као незрео, дохватио ноћу Сунчева кола и потерао по свету а није умео управљати њима. Потеравши та кола. Фаетон се изненади и уплаши кад на једанпут почеше из њих сипати, ноћу, у невреме, зраци светлости и топлоте, објављујући свету дан, а силни крилати коњи јурише као ветар беено и помамно. То збуни и пресграви Фаетона те онесвешћен паде у реку Еридан а бесни коњи одлетеше са празним колима даље кроз васељену. Да би се неерећни отац Аполон утегаио због смрти свога лакомисленога сина, пренео је реку Еридан на небо. Хоћете ли да видите слику зависти — Орион ће вам испричати, како је он био најхрабрији војник и најлепши младић свога доба, у кога се била загледала лепа Аурора. Толиком одликовању завидеше богови, те га богиња Дијана устрели сво.јом стрелом. Али и мртав јунак са своје невиности ипак нађс места на небу међу звездама, те је и тамо најлепша звездана слика на нашем небу. Хоћете ли да видите слику неизмерне братске љубави — гледајте на звездану елику Близаиаца у којој су две лепе звезде: Кастор и Полукс. Обојица су синови Јупитерови, само је Полуксова мати била богиња, а Касторова мати била је обична емртна жена. Први брат беше бесамртан, а други смртан. Кад је дошло време њихову растанку, бесмртни Полукс не хтеде ни за живу главу оставити брата својега, те се одрече бесмртности своје. Та неизмерна братска љубав допадне се Јупитеру, те подари бесмртност и Кастору и пренеее их на небо, да озго на вечита времена нричају нашој омладини о својој братској слози и оданости, Једном речи — на небу ћете наћи оживотворене све врлине и све пороке друштвенога живота. * Овака звезда што трепери тамо у бескрајносги јесте сунце, велико као и наше а има их и још много већих од нашег. Свако је то еунце тако ието интересантно, богато и но природи слично нашем, а и оно је еамо једна звезда и то најмања за коју ми до еада знамо. Сиријус, Канопус, Вела, Риџел, Коза јесу звезде несравњено много пута величанственије и сјајније од нашега Сунца. Међу тим удаљеним сунцима има их простих, као што је и нагае Сунце опкољено системом небесних тела где спада и нагаа земља. Имл дзоструиих сунаца, која еу еастављена од по два сунца исте или различите величине, одко јих се једно