Nova iskra

— 307 —

<1е Еоте. На челу је био њихов најстарији друг Иван Крамској, бедни младић који је зарађивао свој горки хлеб као ретушер у некаквог Фотограоа. Од њега није осгало много слика и њихову су вредпост надмагаили радови доцнијих уметника. Ерамској је знаменит за руско сликарство као основалац новога правца, којему је служио не само кичицом већ и главом својом. Био је веома одугаевљен и енергичан агитатор, те је брзо сакупио око себе све гато је међу сликарима било свеже, здраво и даровито. Имао је веома одређене идеје о сликарству и узвигаеном позиву уметника; а зпао их је тако уверљиво, примамљиво и одугаевљено излагати млађим друговима, да су га сви признали за свога вођа. У тесном собичку Крамскога, у који је сваког јутра завиривала невоља, и у којем сав намегатај бегае неколико олупаних столица, — ојачагае мисли које убрзо постадогае принципи новог руског сликарства. Када је проФесорски колегијум објавио тринаесторици конкурената тему за конкурс, када је тражио да израде слику „Бог Один у Валхали", — сви једнодугано изидогае из академије и објавигае јој отворепо пепријатељство. Бегае им додијало, да им „гакола" одређује некакав канцеларијски стил и да њихове творевине облачи у већ одређене мундире. Магата и творачка сила њихова беху им узвигаенији од кодекса и параграФа. Хтедогае бити слободни људи, а не добијати себи медаље и дипломе као робови погодаба и гааблона. И отпоче у Русији борба академизма и индивидуализма, која раније или доцније настуна у исгорији уметности сваког народа. Ови академски иезадовољници основагае са својим друговима „Другатво сеобних изложаба" које је, све до наших дана, остало центар руске националне школе, а чији су чланони сви они уметници који имају живахне, младићски свеже и пунонадне таленте. Свакогодишња изложба овог друштва пропутује скоро целу Русију. „Селидбеници" су ослободили руско сликарство од свега туђинског, анегдтотног, тенденциозног и електичног; поставили су га на праву на-ционалну основу, опремили га новом, самосталном техником и тако му, за мален број година, стекли веома угледно место међу јевропским уметничким школама. Неколики од тринаесторице изневеригае у току времена своја уверења и сасвим заборавшпе своје некадагање „смеле тежње." Од свих ово се највише тиче Еонстантина Маковског (види у прошлом бр. „Нове Искре" његову слику „Циганчица"), ко.ји је данас нека врста карикатуре онога Маковскога што је некад сликао „Месојеђе у Петрограду" и мрачни „Дечји погреб у селу." Његов млађи брат Владимир јога вазда упада у тужни тон дидактичних анегдота или отрцаних карикатура; али његове мање слике, у којима није претенциозан, него само озбиљан и вегат посматрач природе, одликују се живахношћу, лепотом и великим укусом. Али од свег броја ових уметника највише се истакао и тај положај задржао и до данас: Иља Рјеиин. У њему се овапутила уметничка моћ савремене Русије. Његови радови, удружени са радовима Толстоја, Тургењева, Гончарова и Доетојевскога, сачуваће потомцима веран лик Русије за последњих 25 година. Рјепин је рођен у Чугујеву (Харковска губернија) године 1844. Његова је породица козачка и врло стара.

Као син сиромашног оФицира растао је Иља у тешкој беди и невољи. Прво васпитање добио је у сеоско.ј основној школи код своје матере а наставио га код црквеног певчике. Ва тим је ступио у гаколу војних топограФа, коју укидоше кад му је било 13 година. Иконописац, зана-тник, неки Бунаков даде му прва цртачка знања. Три пуне године издржавао се Рјепин сликањем икона, а кад прођогае јога три године, отиде у престоницу на Неви, да се упигае у сликарску академију. Ва гаест година, колико је у њој провео као ученик, таленат се његов необично брзо развијао. Већ године 1871. израдио је одређену академску тему за златну Ледаљу: слику „Ускрс Јајирове кћери." У овој је слици избила сва јачина његове енерги.је, па и данас јога сија, у скупу конкурених слика, као бриљант међу лажним камењем. Добио је златну медаљу и вигаегодигању стипендију за западну Јевропу. Отишао јо у Париз и Рим, где је изучавао старе и нове мајсторе. Али га туђипа није уловила у своје мреже. Одлична његова слика, рађена у Италији, „Садко у морском царсгву" рађена јо по мотиву једне руске народне каже. У

морском заливу, обасјаном сунчаним зрацима, русаљке и нимФе, које представљају разне типове јевропске жене, старају се на све начине да себи примаме младог и лепог Садка; али он је упро очи у Чернавушку која се види тамо у даљини. •— Па и сам је уметник чезнуо за свој завичај, своју Русију. Није му се рок стипендије још ни завргаио, а он је већ тражио допугатење да се врати. Године 1873. довргаио .је своје „Бурлаке", један од најзнатнијих производа данагањег сликарства руског. „Ужегло подне а по усијаном песку равне и неосенчене обале иду ти бурлаци, сељаци, младићи, дечаци, са широким кајасима преко својих груди и плећа, и газе голим, опаљеним ногама, по усијаном песку. Косе им разбарушене, попадале на ужарена и ознојена чела. Некоји од њих шакама чувају лице од з т сијаних сунчаних зрака. Певајући једнолику, примитивну песму, вуку они уз речни ток барку са високом катарком, натоварену житом; вуку је по бескрајној долини, данас као и јуче, а сутра ће као и данас. Изгледа као да већ столећима иду тако и да ће још столећима ићи ови типови јевропских невољника, што их је судбина сабрала у шарену дружину и са севера и југа и запада силпе царевине. Ови синови разних словенских народа,

Миса на Руднику