Nova iskra

— 308 —

прекаљени и похудели, Једни равнодушно а други мрзовољно — тегле једне и исте дизгине." У овој слици, која је епонеја руског народног духа, Рјепин се показао као већ потпуно завршени уметник. Ове беднике, који тегле место животиња, погледао је Рјепин очима Филантропа и орловским погледом уметника; њихове тужне песме тронуше га дубоко; железном руком дохватио је он страшну истину и верно је пренео на платно. Нема таквог производа који би, корисгећи се свим средствима јевропског сликарства, исказао тако силно сву покорносг према страдању и клонулу равнодушност, која је јединствена особина те расе.*Карактер понижеиости и мучеништва преовлађује у свима Рјепиповим сликама. Па чак и када представља сеоску игру, њепо је весеље више слика нијанства. Али исмевање је сасвим избачено из његових производа. У место тенденције, у Рјепина преовлађује иравац миран, утишан патњама, који долази и до помирености са таквом судбином. Баш за то што .је верно сликао оно што је видео, његове слике изазивају силне, потресне утиске. Из њих избија неисказано тужан тон, необично сличан сети монотоних руских песама. На једној од његових већих слика, рађеној 1883. г., представљена је литија. Народ се скупио из свег села, стари и млади, здрави и болесни. Неколико сељака, у поцепаним кожусима, задувани, безизразно гледајући преда се, држе и носе високе мотке о којима виси икона. Ва њима нагнула гомила, у којој је силно гурање, у којој су и кљасти и богаљи и мрачна екстаза молитвеног шаптања. Из броја Рјепинових портрета вредно је нарочито истаћи портрете књижевника Писемског, у ког су очи необично живе; па Мусорског, што га је израдио на неколико дана пре његове смрти; па младог самоубице, врло даровитог Всеволода Гаршина и гро®а Толстоја (види 1. бр. „Нове Искре" за годину 1902.). 0 последњим изложбама нарочиту су пажњу привукле његове историјске слике. После оног времена када је руско сликарство прешло у школу живота и место класичне апстракције увело смели натурализам, јавила се одлучност да се и руска историја представља без лажи и театралних костима. Први је покушај учинио Чистјаков својом сликом

„ОоФија Витовтовна." Шесетих година јавио се рано преминули Шварц са евојим смело замишљеним сликама из 16. и 17. века; Јакоби је покушавао да верно представи руски дворски живот 18. века. Успеха је показао и портретиста Ге својим сликама „Пушкин" и „Петар I." Суриков је створио своју „Бојарку Морозову" и „Казну сгрелаца" — мрачне, чисто руске слике, које живо сведоче како је уметник дубоко разумео прошлост. Али је Рјепин и у таквом послу надмашио све своје претходнике. Његова знаменита слика „Иван Грозни убија свог сина" показала је такав успех 1885. г. да су се гледаоцима пред њом косе јежило а женске су у несвест падале. Ова слика личи на најлепше историјске слике савремених шпанских уметника, само што рад Рјепинов оставља више стихијски, дивљачни утисак. — Друга његова слика „Занорошци исмевају султана који тражи њихову нредају" (види 6 бр. Нове Искре за год. 1901.) — износи јединствен скуп козачких типова, који су по силини представљања вредни Гогоља. Историјеки садржај био је Рјепину потребан да покаже и представи људе блиске природи и њихове првобитне страсти. — И у погледу технике, Рјепин је један од највећих мајстора свога времена. Његова је одлика необично поуздано цртање и употреба боја, и оштра, скоро аскетска простота, због које и нема у његовим радовима ни једне излишне црте. Још 1878. г. стекоше у Бечкој изложби славу најсунчаније слике његови „Бурлаци", а од тога доба ишао је из успеха у успех. Оно што је Иванов узалуд тражио: сунце, ваздух и живот — нашао је Рјепин. Он је за руско сликарство што је Менцел за немачко а Мане за Француско. Он дише плућима свог времена и свог народа. Од његово појаве све је више руских уметника са новом Француском техником; све се више у сликарству износи руски живот, као што га износише најбољи руски романсијери. Тајанствена степска песма, песма бескрајне љубави и патње, и сликарима је постала разумљива. Они, истина, још нису многобројни у јевропском концерту; пред лицем Запада још су многи од њих „мртве душе". Па ипак су они отпочели у руском сликарству еру слободе а онај који те душе из сна пробуди, видеће шта ће све дати та млада и успавана сила. Превео Р. Ј. О.

-Н-} Дивтићи О (Ј1ЕСЈУ1Е У Ј1РОЗЈ4. РРИЧЈ4ЦЕ, ЈЦУЦ1РЕС{4<Ш)

& г ^'

~> е)

- 3*6 )

)\ма]лкје (и з т у ђ ег н и з а) I Од колевке па до гроба Најлепше је људско дбба. II Највећа је дика Бити само свој.

То не може никад Подли, ропски сој. III У младости млад — обична је ствар. У старости млад — необичан дар. IV Као сиромашка нека сваки гледа Оног ком се нигата поклонити не да.