Nova iskra

V Свет је рђав! Често чујеш Како веле разни људи. Али биће: многе од њих То по самом себи суди. VI Сваки има слабих страна И увек се пашти с њима; А ко мисли да их нема Ето и он бар ту има. VII Поток пгго са стева пада Много већу хуку диже, Него л' силна, моћна река Еоја мору мирно стиже. VIII Не бој се од смрти, Јер смрт је празан глас: Док је нас — нема ње, Кад је ње — нема нас. IX Малини је дух животу норма, Множини је најглавније — Форма. Превео О,

У(сцеђенк лкмун У грудима јој се разбуктао огањ. Унутра је нешто пече да изгори. Образи успламтели. Глава усијана. Мозак ври. И најмањи дамар гори и трепери. Где би се дотакла, осетила би како гори као да је у грозници. А усне јој тако суве; жедна је, да умре од жеђи. На груди је нешто притисло, па не да да дахне... Нигде да се скраси. Извали се на Фотељу, погледа око себе... Све празно... Нигде ничега да јој загаси жеђ, да јој умањи ватру... А крв ј ури, јури... Дигла се. Зарони главу у јастуке. Образи се мало расхладе. Али груди, мозак, удови, на мекој перини још се> ваше расилаато.

Мисао за мишду пролеће јој кроз узаврели мозак. Како да се помогне, како да загаси ватру у грудима ? На то питање тражила је одговора, тражила је и Н(Ипл& га. Сети се шта су у тим приликама радиле њене ДР /ге. Брзо нађе један пун, жут, свеж лимун, а лимун се лако нађе. Принесе га својим сувим уснама, стеже га свом силином и поче страсно да сише његов свежи сок. 0 како јој је блажио груди! Све на свету жртвовала би за њ. А он је био тако сочан... тако... ах! Како га је тад слатко гледала, слађе но икад икога на свету! Страсно, лудо гризла га је и сисала. Али кад се лимун смежура, кад му неста благотворна сока, она га хладно баци у запећак и више се ие окрену на јадан смежурани, исцеђенп лимун. 1903. Београд. М. М. Ус^о^ови^. ЈУ1 а х к н е €. рктоак Радник у нл<*вој (>лузи попе се више трећег епрата. Бојадисао је кров. Чабрић са црвеном бојом беше обесио о лествице, те се сваки час мораде сагибати у страну, да би могао умочити своју кичицу. Сунце је пржило и пекло... Гадник обриса зној са чела и поче звиждукати. У један мах га ухвати несвестица и викнувши једном — сруши се са лествица... Обрисаше тротоар, и свет, који се беше згрнуо, полако се разиде. Још само остаци крваве локве као да се вајкаху неко време, док најзад сунце не сасуши и ту влажну мрљу Неки други радник, такође у плавој блузи, узеде кичицу, попе се лествицама и његова жива рука настави посао где га је мртва прекинула. Сунце је пржило и пекло... Гадник обриса зној са чела ц поче звиждукати... С ма\)арс&от древео В. II.