Nova iskra

297

Тинатос Добро! Ал' објасни: откуд овом крају? Зар ти је до спаса нове жртве стало? Адметоса узе, — па зар ти је мало? Аиолон Проклети, шта рече? Ко дугује теби? Танатос Адметос још живи! Аиолон Алкеста ће теби. Иди... Жртва чека... И двор овај зграни! Тан&тос Склони мн се с пута! (пође ка двору) Алкесга! Аиолон О, стани! Немилосна смрти, не удри ту главу! Такатос (зове) Алкеста! Аиолон Ах, милост! Зар њу, срећу праву? Кад већ имапг вечност, зар ти тренут смета? Танатос Алкеста! Аиолон Та њојзи — тек је дваест лета! Краљица је била, а бедним уздање! Танатос Не! Аиолон Још је у цвету, још није за брање. Нек дочека старост ко и мајке друге, И године нек је обремене дуге. Кћи јој је у колевци нек без мајке није; А златне јој власи кад седина свије, Кад јој руке слабе престану да преду, Ти јој мучној дођи и довршн беду: Уморне јој очи вечно склопи тада, Само, црна смрти, само немој сада! Зар није све твоје? — На што онда не би... Тан&тос Нећу, Сагитере, не, у пркос теби! Још данас ће земљи да ту жену даду, Јер је хоћу тако и срећну и младу! Младе жртве волим, јер је жалост већа! Погреба ће њена многи да се сећа. Двором ће се тужан плач и вапај вити; Незнан, скривен сенком — ту ћу и ја бити. Мом божанском срцу сва ће радост доћи. (пење се уза степенице) Алкеста! Алкеста! Креме ти је поћи. Свршуј срећу, живот и радости своје!

Аиолон Пази се и чувај од освете моје! Танатос Ти владаш на земљи, а ми под њом доле. Ви нам све узесте, величине холе. Ми живимо само од остатка ваша: Спроводи мртвачки сва су радост наша. Вама се у славу дим тамњански вије, Нас доле иод земљом вечна тама крије. Нек вам хекатомбе и на даље стоје, Олтари су ваши, ал' је гробље — моје. Аиолон Мој поглед што вео с будућности диже, Види да Алкести већ спасилац стиже! (из даљине чује се грмљавина) Преко трачких брда већ се ено јавља Јунак силне расе, поноса и здравља. И морија твоја, што род људски бије, У његовој руци, веруј, ништа није. Ко гром грме кола, — ко ће пред њих смети ? Преплашени ор'о кликућ' небу лети; Хидра се повлачи, кентаври се журе И у дивљем бегству у лугове јуре. Страшно привиђење познали су сада: Вуздован гигантски што невиђен пада, Смех звонки, јуначки што се гором вије Оног што се шале с монструмима бије, ТТТто у косе своје, да те хвата страва, Меша грдну гриву немејскога лава. Танатос А што ће он овде? Аиолон Сад ћеш и то знати! Танатос И моли и прети — на пут не ћеш стати! И последњом велим: одмах ми се склони! Аиолон Хајд прођи! Ал' моје стрпљење не гони. Глупак не попушта, али тешко њему! III ПОЈАВА Танатос, једна служавка Танатос (куца у врата) Отвор'те! Служавка (изнутра) Ко лупа? Танатос Ја! Служавка (отвори врата) Ко си? Танатос Смрт свему! (У*) е ) 3 А С Т 0 Р