Nova iskra

— 92 —

Диетићи (2&(песме у ррози, причице, ИМПР есије)

Ф

јРГ-

ш,

)\ ш а ј л и ј е (из туђег низа) II

1то ко не разуме, Добити не уме. Ш Није доста само знати, Већ примене треба дати; Није доста само хтети, Уз то треба још и смети. ШП Човештво нам родитељи даше, А човечност васпитање наше. ШУ Ни од чега нешто Не створише људи; И моћ се но даје, Већ се само бЈди. Јј\ Увек ми је дража она младост Која сама но свом путу бл/ди, Него л' она која безбрижнички Право иде стазом других људи. т Судба наша Горка чаша! Таман дух нам своју зрелост дочно, А тело нам већ венути почне! 1 ј УП Праву љубав у срцу имаде Само онај ко воли без наде. ШШ И у самом блату прави алем блиста, И с прљавих уста истина је чиста. ШХ Није тешко до исгине доћи, Ал' је тешко с њом кроз људе проћи. ИХ Једити се — значи (Ево сам пресуди): Светити на себи Грешке других људи!

Превео О.

?.б )

У

У[згувљени лек — Данкца Јј. ^лићгва —

дивној градини растао је бокор ружа. Поред њега расла је и нека травчида. Није имала ни цвета ни мириса, те се губила иред раскошном лепотом мирисних ружа. Једнога дана дође девојче и узабра руже. Олучајно опази и травчицу. — „Што ће ова гадна трава порзд овако лепих ружа, — само квари њихову лепоту!" И љутито ишчупа јадну травчицу па је баци, а узабрате руже метну у прекрасну вазу, напуњену водом, коју стави у соби на мали, лепо украшени сто... Болан јој мали брат. Сви се ужурбали, траже лека. Мати отиде ружину бокору и загледаше око њега. Тражила је ону травчицу која је била лековита, али које више не беше под бокором. Јадна травчица лежала је у блату увехнута и згажена. Ружин бокор развио из пупољака поносите руже, па мприше да угуши мирисом. Мати га и не погледа, јер он јој не може излечити синчића. У соби, поред сточића на ком је ваза с ружама, стоји она, сестра малог болесника, и гледа руже, као да од њих тражи лека за свога братића. Руже још лепе и поносите — гледају је, милују миомиром својим, али лека не дадошо.

В,

Слепо девојче — ЈГ. ремер >еличанство пролећиих боја за њу не сија, ни један сунчани зрак не продире у њену ноћ. Па ииак, шотајући узаном стазицом, осмехује се она срећно и задовољно. Лако узвијене главе, уживљује се полако у природине тајне. Живот са свих страна трепери тихо, тихо, само њезину уху приступачно. Она чује отварање пупољака, лепршање лептирових крила, шуштање сламке и пролетање бубица.... Чује фино зрнкање попца, зујање бумбара, чује дрво, што је тамо на дну поља, како се јавља шумором лшпћа. Чује чак и звуке вредних и медом претрпаних пчелица; и из близа и из далека, са песмом и звуком, продире Пролеће у њезину душу. Гле, како се осмехује! Можда је њена слопоћа и дубље и боље видела него твоје отворене очи које у свих сгвари, увек и једино, виде само боју и светлост.... С немачког превела А.

јМклоска ЈЗеиера - ЈТ. ргмер 1У1ала дворница, у којој је она, полумрачна је. У дубини њеној спуштен је затворено-црвени баршун, из кога се јоште живље издваја бели мрамор.