Nova iskra

- 70

Наемеја ее и Синђа, па се брзо иоправи: — Ама ја тек онако упитах, а и сама не верујом да је верем. — Назеб, неки јак назеб... ето то ти је болест. Или... можда ти је учињено што!... Има душмана у свету, па евако ђаволство знају, те здрава здравцата човека обале на постељу, па поеле дај траве... дај бабе... — То ми је, то... ја верујем. Јест, мени су мађије учињене... И знам ко ми је учинио... Нико други, већ Дока.... Знам, знам... знам и зашто, а знам и кад ми је учинила. Од тога дана ја главу не дигох — као да ме нечим пресече. — Па јесте ли звали поп-Милу да чита? — Не, — одговори евекрва, — несмо... само њега несмо. Читао је и иконом, и хаџи-поп, и поп-Тодор, само поп-Мила не. — Е, па зовните и њега. Само зовите га у јутру, док још неје сркнуо. — Хоћемо, како да не. Казаћу Николи одмах у јутру да га зовне, само ако неје отишао у село. — Па после, богме, зовните и баба-Стевану: нека и она мало прочарује. Толицини је она помогла и дигла их с постеље, кад су еви мислили да им нема лека. Затим баба-Гаја стаде да ређа све елучајеве, у којима је помогла или молитва поп-Милина, или бајање баба-Стеванино. Синђа слуша... елуша... а нада на оздрављење све јој јача, све већа. — Кад је толико њих, овако болних, оздравило, мисли у себи Синђа, — зашто не бих и ја оздравила? А, верујем, сасвим верујем, да ћу устати и бити као што сам била. После... Стаде шарати слику евојега будућега живовања и својега рада... замишљати себе уз њега, са свекрвом, међу другарицама... гледати себе у ору и на еабору. Она је још невеста, јер је у првој години брачнога живота... па здрава, ерећна... — Хоћеш да спаваш, Синђо ? — упита је баба-Гаја. — Не... — и подиже руку да убршпе зној са чела, сузе с очију.

Приђе свекрва да јој помогне, а Синђа ће на то: — Ох, да је да оздравим, те да курталишем нану, да се оволико не мучи око мене! Неје дан-два, већ три месеца како се лежи на посгељи. — Ух, ћерко, не говори тако!... Нека еамо Вог дб здравља, а мој труд по сто пута ти алал био! — Мори, какав труд, каква мука! Надокнадићеш ти то све... Зар ти мислиш свекрва сама да мије себи ноге при теби младој и здравој?... Не, богме. Њој ћеш ноге да мијеш, а мени ћеш... мени ћеш... чарапе да исплетеш — видиш да сам боса!... Насмеја се Синђа, а насмејаше се и свекрва и баба-Гаја. Накашља се баба-Гаја, па ће затим рећи: — Ето кашљем... да не ћутим! Опет се насмеја Синђа. — А, ето иде Стамена! — рече свекрва, гледајући кроз прозор. Уђе Стамена са саханом понуде и одмах е врата викну: — Гајрет, Синђо!... чини гајрет! Не дај се!... — Не дам ее — одговори Синђа. Стамена се поздрави, па откри сахан пун тигањица 1 ) и понуди Синђу... — Е, сад да идем ја, — рече баба-Гаја, и опрости се и пође. Синђа јој рече: — Опет сврати... тако ти Вога, сврати, слатка бабаГајо! — и закашља се... * * * После непуне године, дође једнога дана у школу тужан и уплакан Траја и јави новом учитељу: да је бабаГаја умрла, и замоли га, да да пет ученика да јој читају псалтир. Петар, Тодор, Јеврем и друга двојица јавише се учитељу : — Ми желимо да читамо псалтир баба-Гаји! Устадоше и остали који су изучили псалтир и рекоше: — И ми хоћемо да читамо псалтир нашој баба-Гаји!... Вог да је прости! Зар. Р. Поповић ') уштипака