Nova iskra

— 202 —

— То су шајке волшких разбојника, ударају на нага брод! Спасавај се ко може! вичу други. — То је архангелова труба Страшнога Суда. — То се ђаво дерека! — Шачу војничке мајке! — Фабричка звиждаљка! — Безобразне пијанице! — Опевају неког! — Ввони на узбуну! Браћо! Звони на узбуну! А Вапај расте!... И сваком пробуђеном чини се да је баш он тај звук који узбуђеној магати изазива последњи прнвид. Јога сви о њему разно мисле, — једно је само заједничко: — Разбудио нас... У јави смо... Није могуће и страшно је сад заспати. Будни смо, тражимо, загледамо се и видимо нешто од чега смо одвикнули у сну. Видимо истину живота. Упитна, грозна, надноси нам се са свих страна и гледа нас укоченим, страганим, вечним, безбројним очима, и нема мере дубини њихових немилосних погледа. А Вапај расге. Раздире слух, цепа живце. Продирљив и неодређен, не зна се ни чиј, ни загато, ни откуда је ; лети као ураган, те ваздух дрхти до самих облака и гласно Фијуче. — То плаче уседелица Увреда, струји крилима, трепти и лети над нагаом земљом. Тако гаапћу сујеверни и поиизни.... А храбрији се осмехују: — Не, не! Нису то тужни, то су победнички звуци! То храбри певају! То је химна њихова безумља. — Еаква уседелица Увреда? Каква химна безумља? — дусају се задовољни: То је наругаавање опгатег мира; то је безобрагатво, распугатеност, непоштовање туђега спокојства... Жандар! Где је жандар! И ватом запушавају уши своје. Узалуд! Нема пута ни начина да се Вапај ослаби; нема преграде кроз коју

он не може проћи. Он је већ у нама, он је нашу крв зажегао; свака њезина кап моћно и нобедно довикује нам његовим сталним, заповедничким гласом о нечему блиском, горком, срамном... — То Савест прети! — чује се нерасположена при-

— Савест?! И као да копрена спаде с очију: у Божјем свету наступи жагор и светлост велика! Како су сјајне боје! Како огатра оцртаност! Како огромне величине. Очи нам се отвориле гаироко и чекају да угледају чудо, а угаи жудно ослугакују силне гласове. Неугодно и пријатно. Догала Савест и довикује: — Кости сухе, чујте реч Господњу! И кости се одевају телом. Дошла Савест! Вадовољни, са заптивеним ушима, нретварају се као да је не чују и као да неће да је чују. Презриво снимају плећима, прће усно и говоре: — Где је Савесг? Каква Савест? Зар је Савест ово механско урлање ? — Савест ? Ха, ха, ха! Спавачки хаос! Пристаниште простоте и просјака! ПГто ће Савегт нама избраницима, богатима, мудрима и образованима ? Цинизам! Талог! Не обраћамо нажњу, не разумемо, не слугаамо, не чујемо... Не веруј, читаоче. Чују они, и те како чују Савест, нову гогаћу. И као зли дуси: слушају — верују, гсују — стрепе! Чују! Иначе, зашто би били у таквом непријатељству са њеним Ванајем, зашто би га проклињали и тако издајнички клеветали? 0 русиога превоо 1^.

Т а м *Ј^_ад дух зажуди да терет свој збаци, Тамница мисли кад ми веК додија, Изађем, каткад, где су боје, зраци, Пролеће Божје где опојно сија, Јер ж^ди давно невоље засуше; И ти си тамо. И око зажели Да види светлост твог лица и душе, Понос и наду о ком небо вели. Изађем каткад из тамнице своје, У којој волим душом која пати, Да примим штогод од светлбсти твоје, Радости коју бедном можеш дати.

н тл ц а + И тада душу, ненавикло око Обаспе врева живота и л>уди, И жагор тица, и свуда, широко, Поднеблзе с шумом жића које жуди. Ја видим тебе, али ме је жао Тебе што сама живиш међу људ'ма, Коју ја волим, и ако сам зао, Са чистом душом, племенитим груд'ма. И онда, када болно срце дирне Пој тица, врева ситничарских људи, И сваки ветрић што мирисан пирне, Пролеће, живот што се тада буди —