Nova iskra

— 200 —

можда, као и за децу. Таква је она дозната песма н>егова „Молнтва наше мале Данице" или неема „Звезда Јато," која је пуна осећања тајне природине, пуна високог моралног и религиозног осећања, а опет тако нростог облика да приања за сваку детињу душу: Куд гледаш, чедо, Куд гледаш, злато? У ведро небо, У звезда јато. Ох, тако, тако, Учи со само У свако доба Гледати тамо. И кад се олуј Завитла л>ути, И кад ти облак Небо замути. Зпај да је пебо То плаво море; Зпај да су звезде И онда горе. Знај да је облак Рока краткога,

А више звезда Да има Бога. Та је песма много више поетска, много више права песма него његова „Песма Флоријана Шпицбергера" или оне многобројне „Стрижице" и „Пробе пера." Змај је поетска природа. Он има онога што је првобитно потребно за универзалног песника, широко осећање средине и поглед на све што је око њега; он уме осећати, и ако свагда том осећању не даје права, поетска израза, и ако, на понеким местима у својој великој збирци песама, и нема правог осећања. Он, у сваком случају, спада у ред наших највећих песника које смо до сад у својој књижевности имали, и потпуна оцена његовога књижевног рада захтева много ширу и детаљнију обраду но што се може дати у оваквој скици уског обима. Што у његовом целокупном раду има доста м&на, то је може бити, донекле, и због велике плодности његове, а донекле, разуме се, разлози су основнији и леже у самој природи овога песника. Уосталом, најлепше и најбоље његове песме су оне које су му биле најближе срцу, које су најиитимније, највише човечанске. Сима Пандуровит^

Десма без кмеха

и

дошли дани теготни, мучни, За љубав, мисли, за жеље моје К'о мутни модри облаци тучни За небо, светлост и плаве боје. За муке, грехе, невољу, мене Они су знанци одавно стари : У друштву с њима гаси се, вене Понос и полет, младост и чари.

Болесне, бледе, поспале тако Нада и вера, и бол утрн'о: У мраку овом види се пако, Човек у њему, живот у црно. И дошли дани теготни, мучни, За љубав, мисли, за жеље моје К'о мутни модри облаци тучни За небо, светлост и плаве боје.

ЗШз.

Л р *

ч а

ноћи тако кад никога нема, И када људе, заједно са злобом, Заборав узме — мисао се спрема Да приђе к теби и говори с тобом.

К'о дуга небом после многе кише, И моја нада појави се тада Над љубављу ми, и лагано брише Дубоки очај и трагове јада.