Nova iskra

— 252 —

а наша слика предетавља како саборски чланови полазе из гимназијске зграде у саборну цркву на призивање Св. Духа, Развалине цркве Св. Јована. — У Отарој Србији, недалеко од Призрена, у селу Штрпцу, находи се ово црквиште за које се зна да је било храм посвећен Св. Јовану. И ако више не служи, и ако је народ узалуд молио да храм преправи и обнови за службу, ипак побожии Срби често долазе к њему и припаљују свеће за своје ж§ве и мртве. Чешљане сељанке са Косова. Сељанке на Косову ишчешљавају и деле косу на два дела и до доле иснлету у перчиие. Те перчине спусте са једне и друге сгране лица, преко слепих очију до испод браде; ту вежу црвеном или црном врвцом по два три талира па онда перчин опет враћају горе и на врху главе вежу крајеве оба перчина. Те перчиие називају саилеци и суилеци. На саплетке се ставља још по један низ цванцика који се утврђује иглом на којој је велика глава од пиринџа. Та се игла зове укосница. По коси се ставља бела марама и прекрсте јој се крајеви тако, да врхови оба краја мараме дођу баш изнад чела, на теме, а друга два врха мараме спуштају се с једне и друге стране лица преко ушију и саплетака. Све стране ове мараме поткићене су разнобојним манистрама (перлама) а ивице су ишаране јога разнобојним памуком и срмом. По разноликосги тих шара има и свака врста мараме своје име, као: божурана, нојасана, црвене гатреке или гатрекана марама, зубена, змнјана, звездана, исеклија и т. д. По врх ове махраме ставља се отоз, нешто слично оној конги која со у Србији носи у пожаревачком округу, источно од Мораве. То је подебела хартија увијена тако да јој је средина дебља а два краја завргаују се врхо-

вима. Та се хартија увија мавезом (гаамијом) белим, црвеним или и шареним и ушије се црвеним концем. Старије жене увек завијају отоз белом шамијом. На главу се ставља тако, да средина која је најдебља дође више чела а крајеви се на нотиљку прекрсте и спуштају за тим на леђа. На те се крајеве привезују мале кићанке, зване трмке, нанизане од бисера и перла, па се ти крајеви за тим поврате и изведу преко отоза више чела али тако, да ресице од мараме и ивица од отоза, дођу равно. Старе жене те крајеве отоза везују испод браде. Отоз је нарочито лепо извезен спреда срмом или свилом а искићен стринкама (шљокицама), перлама, парама и куповним шареним иглицама. Да не би отоз спао, везује се једном мањом шамијом под брадом и та се зове заушник и разне је боје. (Нушић: „Косово"). Чешљање варошаже са Косова. У вароши је мања разлика измеђ жена и девојака по оделу. Жене секу дуге зулу®е који им падају крај ушију и спуштају се готово до уста, што их јако ружи. Иначе главу намештају једнако. Косу чегаљају обично једап пут недељно и нарочито се чувају чегаљања средом и петком, јер ће окраставити ако се тих дана чегаљају. Од све косе прави се једна плетеница која се зове коциљ и спугата се низ леђа. На теме се меће ®ес а поврх ®еса тепелук, сребрн и златом украшен, који је за ®ес пришивен. Фес се веже свиленом шамијом да не падне. Цео тепелук је притиснут разним иглама од сребра, дукатима, цветовима и т. д. Са оеса нада на чело велики дукат који се зове дубљин. Више овога дуката ставља се опет низа бисера поткићена урубијама и махмудијама, која се зове илалук. С десне стране спусте се многе низе бисера, поткићене на крајевима дукатићима, које се снугатају до испод уха. Тај се накит зове аскија. (Нугаић: „Косово").

х р о н и к А

итаност

1)г. 1'ггепггћ 8. Кгаивв, 1)ге УоШзТситЈе гп г1еп Јакгеп 1887—1902. ВеггсШе пкег Шиегвсћегпипдеп. Ег1ап§*еп, ЈГг. Јип^е, 1908., стр. 180, ш 8°. Вредни и особито плодни немачки писац, чувени Фолклорист и одлични познавалац и пријатељ нагаега народа, Др. Ф. С. Краус, обогатио је недавно немачку књижевност једним значајним делом, којем сам натпис горе исписао. Оно је изагало у В<1 ХУ1 Иотапгвсће РогзсЈшпдеп, која издаје РгоГ. ЈЈг. Каг1 УоИтпШег. Ово је Краусово дело, као ниједно пре њега, од особитога значаја за Фолклор: оно је управо методика њезина. Сам признати Фолклорист, Др. Краус, и не излажући управо своје методе, врло критички излаже све

пословање на опсежноме пољу Фолклора. Расматрајући на 475 списа, Др. Краус је критички изнео рад 416 писаца, који припадају свима културним народима: посао јединствен у опширности, веома важан по значају своме! Како се у нас, на жалост, не одржа ни онај скромни, али веома важни Фолклорисгички часопис нага, „Караџић", то ће ово дело Краусово бити не само добродошло нашим Фолклористима, већ им је оно и од преке потребе. И ја мислим да вршим своју особиту дужност, ако на овоме месту само укажем на ово дело; име нишчево јемчи довољно за ваљаност његову, предмет је пак и сам но себи веома важан, да би се смело код нас ћугке прећи преко његове појаве. Упуштати ее у ближу оцену самога дела, био би, према томе, излишан посао. Чак и да не помињем да се стручна критика немачка веома иовољно изјаснила. Ја држим да је најбољи приказ овог Краусова дела, ако овде испишем садржај његов; он сам говори најречитије о разноврсноме градиву, о којем се Фолклор бави. Дело је подел>ено у 42 одељка: I. ОевЈсИзкшз <1ег Уо1кз-