Nova iskra

- 262

Ми, доца, премрли од етраха, па се тискамо једно уз друго, и чисго видимо пред собом бесног Турчина, а деда Живко настави: — Ја прилегох врби, да ме не опази, а у себи сам се већ алалио са животом. Мислим ја, прође, док ти Турчин јала, па право на мене. Еад видех да ваља мрети, ја скочих, да бар ие погинем кукавички. — Предај се! дрекну Турчин и полете с коњем на менс. Ја врднух у страиу, а он сину мимо мене. Турчин окрену коња, па опет на ме, а ја држ' овамо, држ' онамо на за врбу. Гонисмо се тако, Бога ми, поприлично!... Видим, ои окастио баш да ми сабљом одсече главу, али ја се не дам, него притегао своју дреновачу, па само чекам и меркам, да ми дође на згоду!... Солуји Турчин, па право иа мене!... Али и ја вешт п брз, на врд тамо, врд овамо, све око врбе, а његова сабља истом тек сене поред мене, па просеца ваздух и одсеца врбове гранчице... У почстку сам се бно, Бога ми, и уплашио од страишог и иаоружаиог Туркешаљс. Али што смо се више гонили, ја сам постајао сио храбрији и храбрпји. Наљутмо се Турчии зорли, па псујо што му само на усга дође, а ја тако ћутим, врдам, гдедам сваки његов покрет и чекам само да ми дође на згоду и под руку. Кажу људи исма судбино, нсма судбине. А како да је нема, брате. Да мп је било суђено ја бих тада морао погинути, али није, иа ето ти!... Окупао се у зно.ју и Турчин и његов коњ, а и мспи, вала, ннјс баш било лако... 'Гурчину сс воћ досади, па навре и кндиса ћорлеиме. Видим ја, шта јс — ту јс. Само тргох очи нобу и номенух Бога, па изманух дреновачом вранца но ногама, јер ми баш у тај пар беше пао на згоду. Коњ врисну н поклекну, ја кликнух радосно, и у истом тренутку пзманух по други пут, пљес Турчпна по глави!... Дсда Живко мало застадс. Ми једва дпјућемо као мишићи, а он полако иродужи: — Прште глава, као бундева!... Мозак се разлете п оста висоћи на врбовим гранама... Нама, деци, свали со чисто нски терот с прсију и само одахнусмо, а деда Живко настави: — Ама, ни да је зенуо, ни да је гласа од еебе пустио. Ерв обоји наш мегдаи. Ја прискочим и ухватим коња и привежем га за врбу. 0 тешком муком извучем мртвог Турчина из седла, јер се беше пресибаљио и заглавио ноге у бакрачлијо. На њему беше лепо и скуноцено одело, еве срмом и златом везено, наша, српска мука, и ја га поекидам с њега. Отпашем му сабљу и припашем је ееби. Хтедох и сребрњаке заденути за појае, али кад видех да су нразни оставим их у кубурлији... Одело Турчиново лспо савијем и вежем у теркије, а само црвени ћурак осгавим и огрнем га. А да бих још већу шалу направио са нашима, узмем Турчинову чалму, која је била одлетела чак у грање једне јошике, на је,

е весом зајсдно, метнем себи на главу. Одрешим за тим вранца, узјашим га и потерам, а ои рамуцајући на леву ногу полако пођо... Док сам ја са овом салауковипом Турчином делио мегдан, дотле су паши већ били претерали Турке преко Дрине. Скупили се у ади крај отоко; превијају рањенике и гледају кога нема... Мене су, веле, већ били ожалили, јер нисам био међу њима п рачунали су да сам погинуо насигурно... Идом ја тако полако па врапцу, а да мн јо да полетим, али не може јадно живинче, падула му се нога у колену као сомун. Ја радостан, Божо, па чисто попгравам на њему, док ти мени нешто поред увета вућ! У истп пар опазих пред собом дим п чух тресак! Одмах со тргох, прибрах и разабрах. У часу ми соиу кроз главу: па ово наши на мене пуцају!... Завнтлам онај ћурак с лођа и чалму е главе, и почнем викати што ме грло доноси. Они окидошо још две-три, па престадоше, а у мало, ето, у лудо не погинух. Њих неколико нођоше с нушкама преда ме, а кад видеше да сам ја, допратише ме до нашег логора. Свп нагрнуше око мено. Видо већ шта је било и само ме нита.ју: Где га уби ? Еако га уби ?... Чим га уби ?... Једва им дадох џовапа и испричах шта јо и како је било. Мило напшма и наста весеље у војсци. Неки отрчаше и јавише господар-Чупићу. Ва мало он мс нозва к ееби. Ја одох. — Шта је то било с тобом, момчо? — Добро, господару. — За какав то мегдан ја чујем? — Ето, господару. — Је ли био? — Јесте. Он ме погледа право у очи. — Причај ми, шта је и како је било. Ја му иепричах све по реду, шта је и како јо било. Еад сврших, Чупић устаде, загрли ме и пољубп као мајка дете, а сузе му ее заблисташе у очима. — Алал ти српско млеко, синак, речс он, а глас му је дрхтао... Опда мало ноћута па рече: — Хоћеш ли да будеш мој момак? Ја слегох ралеиима. — Па, госнодару! — Хоћеш ли? — Ако ти велиш. не браним, рекох ја — Ја велим, рече Чупић: и узимам те! За тим скупи свс, и пред свима ме похвали за јунаштво. Сви беху весели, али ја пајвсселији. Онда Чунић остале пусти кућама, а мене одведе са собом!... Деда Живко заврши евоју причу речима: — Ето, тако сам ти ја, сиико, поетао момак Чупићев, носле свога мегдана с Турчииом, где у мал' у лудо не изгубих главу од српске руке.