Nova iskra

То што вас питах не беше вам лако, Јер ваше лице весело се смрачи, И ја се чисто, не знајућ' шта значи, Већ и покајах за питање тако: Кад осмех неста да вам лице зрачи, И мени дође да бих скоро плакО: Ал' престаде вам да се лгк облачи, И с осмехом вас опет виде свако. У шетњи сте ми испричали туда Пде један јутрос, још пре. зоре ране, У вашој кући сконча своје дане, И као нешто да тајаше, луда : До саме смрти никад да се мане Већ непријатна чинити вам чуда, И блед и несан, највећма од лане, Очима кришом пратећи вас свуда. Сиромах младић! Чије је то дело? И када нико не рађаше, кажу, Тек да вам чува крај прозора стражу, И ноћу му је радити се хтело: Он сличан беше заљубљену пажу, И, кад вас види, лице му је свело, А ту вас скоро изложи бламажу Своју вам љубав изјавивши смело. Зар вама бедник љубав да изјави ? На ту се дрскост потужисте љуто, Молећи оца да би срам ућутО, Јер свет је роман већ ту нашо прави, И вашу чедност шибао је круто. И би отпуштен. Ни дан да заплави, Пре но што без вас у свет би одлутб, А он је себи већ сам дошб глави. Отрова себе. Крај стола је био Држећи једну на хартији руку Где ваше име, у још влажном луку, Големи бол је у дрхтању свио ; И слеђен осмех, за случајност пуку, Кб да је клетву на некога лио. Кога је клео у очајном звуку? Ах, све је дубок, тајанствен бол скрио! Тужили сте га да вас беда мине, Јер ко би могб трпети ту ругу? Шта беше онда? Јецала је тугу Пијеса једна с далеке трибине : Неког, што жељка незахвалну другу, Очајна љубав у гроб ће да вине; А ми бацасмо, зависти на ругу, Једно на друго шумне серпенгине. 1901. год.

Ви милостиво смешисте се на ме, И ноћ ми мајска доби нове чари ; Па ипак нешто спокојство ми квари Из шеталишне хучне полутаме: Кб мрачна сумња у љубавне ствари И глас нечујни опомене саме, Нешто ме пи га : да л' вам срце мари, Да л' ћете увек и хајати за ме ? Ах, чини ми се и крај свега тога, I Нто ноћ ми ствара у маштања медна, Да међу нама лешина је једна Сад испружена очајнички строга, Ружећ' нам жеље и надања чедна Очајном клетвом на људе и Бога: О, љубисте л' га? Та реч би ме ледна Болела мање но слућења многа. У дугом низу ноћи кад се бдије, Ја сам за љубав и прекорну знао, Ал' никад нисам тамо срца дао Где искрености и истине није. О, реците ми! Било би ми жао Што нисам први што крв за вас лије. Љубисте ли га ? Ах, тај удес зао Можда у себи и утехе крије. Још двапут бих вас ја љубио више Његовом смрћу освештену чедно... Па ипак, ево, смејање вам медно Јасно ми каже да излишне бише Све ове слутње, замишљане ледно, Које ми душу намучену свише: Ах, шта је сумња и слућење једно За смех и поглед што се на ме слише И ваш ми осмех отера сву слутњу... И, чујућ' шапат околнога света Како сте анђб с милодухом цвета, Осетио сам чисто као љутњу Што на вас гледа та светина клета. Ја трпљах крај вас грижу и помутњу Док, праштајући, с више ми конфета Не растерасте гтокајничку смутњу. И докле стрепљах, о мој лепи крине, Да конфете вам, утеху ми тузи, Кб и с вас моје по свиленој блузи, С герока ветрић завек ми не вине, Смејасте ми се, ал' вам смисб рузи Тек онда видех кад ми серпентине Бацисте нове да око засузи... А музика је јецала с трибине. Н. Марјамовиц