Nova iskra

— 359

— Шта нма ко да ти гсаже? И глумац је чолек, још какав мајетор. Није то чак занат. (Јваки то не може да буде. — Ех.. лакрдије, комендије. — Није тако ћир-Никола. За тај носао траже се људи... И памет и срце... И још какви људи. — Ама ти то кажеш, госнодине. — Није да кажем само ја, ено ти књиге и новине казују. — Хм... Хм... — Ено у Русији има седам кнезова глумаца... — У театру? — У театру, ја како... Још какви глумци... Богати људи, кнезови, ама хоће да буду вештаци... Не може то свако код њих бити глумац... Када изиђе да говори — грми бина... Ове за царја... Сваки дан долази сам нмператор с царицом и с целим двором да их гледа... — Хе... Хо... Хе... — Јест... Ено у Бечу пет гроФОва и неки десет барона, све сами глумци... Ја сам их гледао. — Е... Хе... Хе... — Јест, ено и у Паризу игра у театру и једаи Наполеонов сиповац. — Хе... Хе... Хе... — Јест... Иа и код нас шта ®али глумцима... Јеси ли гледао нашега Тошу Јоваповића... па Бачванскога... па Цветића... па Рајковића... Јеси ли глодао „Бој на Косову"...на „Хајдук-Вељка"... А? А? — Јест, гледао сам „Милош-Обилића" — додаде мало расположен ћир-Нпкола. — Ха... Јеси ли видео Тошу када загрмп па бппп. — Впдио сам. — Па јеси ли видео ону нашу славу и госпоство... Па нашо царство и краљевство... Па нашега Цар-Душана... Па цар-Дазара... А? — Јест... — Па тако ће и твој Сава... Пусти ти њега како је пошао... Тај ће бити међу првима... — Хм... — Није луд да буде практикант. Сто година, двадесет гроша. Једап га министар посгави, други га истера. Море ко те пита за практиканте, Јеси ли видео шта, се ради са окружним начолницима... Читао си јуче „Српске Новине". Тројица у пензију. Десет капетана напоље пз службе. Данас власт — сутра на сокак. Нико неће да их види. — Па јест. — Шта смо ми чиновници... Ништа... Спрдња. Играју с нами. Колико беше онај твој 'Грајко код тебе у радњи? — Петнаест година. — Јест... Види нас овде у полицији. Има шест чиновника. Ама ни једног нема да је три године у месту саставио. Ево, видиш, дошла сада нова влада... Страх нас похватао. Кожу, ћир-Никола, беремо на гаиљак... Три дана цребројавамо се, ко ће од нас да остане у служби... Не зна се, да ли ће да остане и управитељ Блазнавац — а

већ чланови сви се накују... Ва нисаре н ирактнканте иико бригу не води... Ни у теФтер их не узимају. — Хоће ли да остане мој члан? — Какав твој члан... Ни одаџија ти неће остати у кварту. — Пи... Ха... Додаде гласно ћир-Никола, чудећи се томе. Уздахну, па упита: — А велиш, да баталим све за мога Саву? — Да баталиш, ја како. Пусти га његовој срећи и еудбини...

А. Шубић

Д-р Фрањо Преширен

Ћир-Никола махну рукама. Диже се и пође на врата. — Е збогом, опрости ми... ја ти досадих. — Збогом ћир-Никола... У. Видите ли како је то све јадно и жалосно око нас. Даж, обмана, незнање, лична сујета, неспособност, протскција, грабеж! — Никаквих идела, обузме вас као нека туга, језа, суморност... Шта ће те?.„ Идите у позориште на шаљиве представе, да се разгалите. Пре неко вече гледао сам шаљив комад „Заједнички живот". У њему је главну улогу имао Сава Тодоровић, мој негдашњи нреписач.