Nova iskra

— 25

ЧЦ Дистићи (ПЕСМЕ V РРОЗИ, ЏРИЧЏЦК, ИМПРЕСИ^Е) - - -л - - - - - ^ ^ — 1л§> (^т-" ~~^

Л.

На еамртмом чаеу Тада, у томе часку, осотих да ми се и глас повра,тио, оснажен, освежеи. Прикуиих сву сиагу своју те се [ежао сам у постељи болестаи, бодестаи тешко, лицем окретох к п>ој, и лроговорих јасно, гледајући у њу: на смрт. — Ја те волим! Опружен целим телом, укочено сам, скоро већ уга- Проговорио сам први пут у животу, на самртном шеним погледом, као кроз густу копрену, гледао у једну часу свом. тачку. Но при свем том био сам присебаи, свестап свега: Ничег ми више ие беше жао: видео сам њу. И тад и где сам, и шта се око мене догађа, и шта ће са мном склопих очи нехотице: душа је моја хтела да ми њена бити; осећао сам како, постепено и брзо, насгупају по- слика остане у стакленастим зеницама целе вечности. следњи тренуци тако званога живота... Око мене моја породица: отац, мати, сестре, браћа. II док је свако од њих, са сузама у очима, гледало у мене, — ја сам .■■■ јј*^ Ј се радовао искрено, од срца, што ћу се МИИИ еШ^ " ' ' I једном смирити и отићи тамо „гдје же %ЛК ННвУ1 њест бољезан, ни печал, нп воздиханкје, в, но жизан бесконечнаја." Ипак, осећао сам у души неку пра- ■ ^- ; . 3-. ."■•■.'"'"•-.V-: 'ј ШШш^нжВМвшШт , . знину: бегае ми жао гато не видех пу. * 11 С | ј*Ј'' ^ у ј дГ^ >< ^^ ж% х - '^->-1 У иоследњем тренутку, у том најду- Нк. V жем тренутку живота човекова, за који НВ&р!> самртник има времена да претури сву I књигу свога жинота, књигу састављену ННК* ., .» \Ч-Д' >Ж од многвх празних, и.ш подерапнх, или . мДИшШ Ш шА •>., . ':лчЛ1:-I ШШшЈ^НННШНШ^^НИН^НнШ! чШН^НН потиуно нстргнутих листова, ,ја сам прелисгао књигу свога живота, и то брзо, сасвим брзо: у њој беше само један једини листак, и то први који је уједно био и последњи, и на чијој првој страници стајаху немоћном руком бледо испиеане рочи: вера, нада и љубав, а на другој снажним потезима исписана јодна само реч: ^ -Орри беше ми дуго вроме: лежао сам и затво- -|А| рених очију очектао Смрт... * Тишина. Подигох очне капке. У собн I " "" '" иигде никог; мислилн су да сиавам. Отворише се врата тихо, нечујно, неосетно. И то отворањо ја не осетих слу- М. Гаспари Пад селом хом, већ тиме што ми, намах, она густа ^ копрена снаде с очију; што ми скоро сва згрушана крв * / ианово заструја кроз охладнело, мртво тело; што ми со И ступи Смрт лагано, у свому величанству свомр, и\ . \ ■ снага, еасвим исцриена, поче постепено враћати: ушла већ ми иружи иријатељски своју ледиу, коштуњаву, \ V је Она. соносиу руку... Погледах је погледом који јо говорио много, врло много. У томе тренутку одјекну кроз тишину један врисак^^^З^*' И Она је разумела тај мој поглед: приђе ближе пун страхоте н нежности. к мени и седе на столицу крај моје постеље. То је вриснула Она.