Nova iskra

„Откуда тж то питање 1" одговори Уго, не делећи њену радоет. ,Тако ми се учини... Мало пре си изговарао стихове тако необично..." Он одмахну главом па се и насмеја. „Рђаво си одгонетала, најдража ујнице!" Прекинувши ту тему, говорише о обичним стварима, неусиљено, без збуњености, као добри пријатељи. 0 времена ка време шчепао би Уго несвесно нлави трак и опет га пуштао. Гужвао га између руку, а једном га опрезно додирну и оштридама својих зуба. Љгшће и вреже са лозе на веранди љуљаху се над њиховим главама, пуштајући тако светлост и сенку да се наизменце играју по Лауриној белој одећи. Једна гусеница паде младићу на рамена. Лаура је брзо одбаци, али при томе се поремети Угова махрама на врату. Намештајући је олако и пажљиво, осети Лаура већ и дах његових свежих уста. Тако и не опазише како им се врбме искрада: неко ванредно, елатко стање везивало их је за клупу. То је била нека дрвена даска, просто стављена на два ступца од наслаганих цигаља. И најслабији покрет заљуља је, те обоје уздрхте при сваком покрету. Гледали су се,- смешећи се, као да је то детињарија. Лаура поцрвене, а Уго стиште уснице. * * * Неизражљивост је била појезија ове љубави. Обоје се потпуно предадоше заношљивој чаробности, која их обузе, без питања, без размишљања. Неразмишљени дечко и страсна жена идоше са разних полазних тачака истоме циљу. За Уга то беше један обешењачки подвиг, а Лаура мишљаше да ће тиме остварити чежње које су јој грчеви и сузе двадесет година дражили и појачавали. Шта је јаче: страст једиог младог ратника који је у првој борби осетио мирис барута, или страст бродоломца који се за сламку хвата? Занос може имати много узрока: последице ипак остају исте. Четрнајест дана по томе, Уго не помињаше више реч „ујна", јер је озбиљно доказивао да је „Лаура" и краће и лепше. По цео дан гледали су једно у друго; ћаскали су по читаве сате; време им је протицало као у сну. ФилосоФирали су и цитирали у свакој, па и најмањој прилици стихове. Да, и Лаура. Уго јој беше позајмио свога Вајрона. Једну целу ноћ Лаура не заспа, опет читајући „Паризину". Она је била већ предражена, ношена ненрестаним екстазама, које јој узешо сву снагу, и у којима је, кад је била заједно с Угом, проводила дуге часе, заваљена у наслоњачи, снивајући и заборављајући све око себе.

Вечером пак, кад се гости сакуне у анотеци, осећала је досаду и била .је расејана. Оба лекара и други Андрејини пријатељи, ко.ји .једва ако би од ње добили по коју пријатељску реч (али у толико више непажљивих замерака), престадоше мало по мало да о њој воде рачуна. Говорило се о земл>ораду, о свиларсгву, коментарисала се црно-жута (аустри.јска) политика листа „Есо (1е11а Вогза", који апотека примаше из треће руке. Често би нута Лаура напуштала друштво без оправдавања. При том би оставила своје плетиво на столици, да јој одлазак не би падао у очи. Најрадије ;је седела у „врту". Не увек, али ипак врло често излазио је Уго за њом доцкан у вече. Жена се никад не збуњу.је због изговора, који би могао да оправда њену ћуд. Још у прастарим временима неко је генијално изнашао за жене живце: и Лаура је окривљавала своје живце за немир, налазећи, да не може више подносити ни дим од пушења ни разне мирисе у анотеци. Ни у десет па ни у десет и по часова (доба, кад се још од вајкада у кући Тарамелијево.ј већ почива) Лаура не могаше заспати. Вило јој је иемогуће — онет због тих живаца — да тако рано засии. Андреја међутим беше навикао да устаје рано у зору; за њ је било потребно да раније легне. Кад би Лаура ушла у собу, он би већином већ био у дубоком сну. Сад је живела у бури, у грчевитом раздражењу. Угов се распуст примицаше крају. Кратко време, које још претицагае, увећавало је њену страст до лудила. Септембарски месец често је гледао њихове загрљаје под дрветима у вртићу, која никад дотле нису доживела тако што. Можда су цветићи „дан и ноћ" шаптали у љутњи и од срама, скривајући главице у траву; али се китњасте руже исправљаху на својим дршкама и прислушкиваху. Полако и меланхолично пролазише ноћни часи, бежећи преко нбмИх кућа и усамљених улица у Еулози.

Р. Јакопич . Оввтитељ