Nova iskra

- 84 -

Заљубљени бројпше их у дрхтавом страху и стискаху руке једно другом. Сваки минут односио је собом по једну искру и пљачкао по један пољубац; време им не враћаше њихов плен. Жене лако сачувају младост срца. Лаура се осећаше у својој страсти као у петнајестој години, а и лепота јој се (можда да би се Угу допала) опет повратила. Она је будила и примала Угова миловања с изливима нечувене страсти, с оним дубоким и искреним осоћајем љубави, који смо у стању осетити само кад смо близу да је изгубимо. Уго је све узимао с наивним поносом. Он је мислио, да је он сам у њој пробудио буру. Није знао, да му је Даура поклањала сваки уздрхтај срца своје побегле младости, сваки скок своје уобразиље — он није ни слутио да је он нестрпљиво растурао благо ко.је се у тако доцкан отвореном женском бићу годинама купило. Обоје лагаху једно друго, без знања и воље. И обоје при том беху срећни. Што је ближе долазио дан растанка, то су и они све дуже остајали сами, и сјајне дечакове очи сусретаху Лаурине прождрљиве погледе; изгледало је као да нешто ишту, што његова уста пе смедоше изрећи. Последње ноћи, која остаде заљубљенима, сретоше једно друго тако тужни, да им сузе беху једини ноздрав. Лаура се осећала слабом: једва је ишла. Младић ,је одведе к изломљеним стененицама. Ћутећи спустише се на даске. Ојајни месече! Упиши у сво.је тисуће ноћи и ову. „Уго, мени је као да морам умрети! На што живети, када ти одеш?" „Доћи ћу опет?" узвикну живо Уго, и тако јој обави стас руком, да јој глава мораде пасти на његова рамена. „Опет ћеш доћи...." Шта јој је могла будућпост донети! Лаура осећаше по иеком непознатом осећању грчине, да јој се пехар нагињо крају. Уздишући повуче се у назад, притиснувши чело на ретку маховину, која је била између камоња. Њене распуштене витице љубило су мермор стеиеница; одећа јој бешо развејана као на статуи, а срце јој удараше бесно и бурно на Уговим грудма. Уго је био код ње, Уго јој је говорио ватреним очима, Уго јој се клео да је воли. * Шум на веранди прекиде екстазу заљубљених. Уплашени скочише на ноге и начулише уши; страх је био први нлод њихова греха. Ну ништа не беше. Ове је ћутало. Тихо шуштање ирође кроз дрвета; на староме зиду заљуља се лоза; изгледало је да је сасвим опустела. Дрхтећи попеше се уз мале степенице, да виде шта јо то било. Једна столица, ко.ју су даи раније били заборавили, лежала је оборена на поду; можда је она и раније овако лежала или ју .је можда мало час мачка оборила и тако их тим шумом уплаптила.

Иначе никаква трага о ма ком другом. Месец је изгледао миран, јасан ; допирао је својом светлошћу у сваки угао. 0 иарочитим задовољством задржавао се на маховини п остацима од порабоћених степеница, градећи по њима Фантастичне слике. Зрацима као од блистава сребра клизио је он нреко кровова, палоћи искрице по окнима затворених прозора. Величаста магла, пуна тешких мириса, и тајанствеиа хармонија дрхтаху у ваздуху. Изгледало је као да се разастире велики вео између заљубљепих и света. Уго притиште Лауру на своје груди и наслоии се на винову лозу. Оиа не рече ни речи. Нежни дечко наже се ка њеном увету и поче шаптати страсним гласом: Место беше пусто, умираше сунце, И свише се душе тугом опхрване, Он клону пред њоме: његова је била! Ланац је изгледа, у рају оплетен, Да гуши све мисли на радости прошле И све наде редом на будућу срећу. А Лаура додаде с изразом очајне жалостн: Ал' кад страшна љубав отме се п плане, Човекову душу у крви окугта! „0, не помишљај на то ! Ја ћу те вечно волети! Та и где бих могао наћи жену тако љуику, тако нежну као што си ти? А ти си и лепа, Лаура, поглодај ме — да, ти си лепа!" И он јој притиште на усне топал иољубац, а она му одговори својим као у грозничавој ватри. Изгледало је да се у тај пољубац излио цео њен живот. Прошлост, будућност, породица, пријатељи, цео свет — више .је се ни најмање не тицаху! Страсна пожуда ових младих уста беше јој распалила биће; чинило јој се, као да је удављеник, комо се враћа осећање живота. У своме безграиичном женском заносу није ни помишљала на то, колико је она сама допринела Уговој страсти. Лице јој беше окренуто нрема младићу. Осећала је како јој блажоност расте. Прод очи јој изидоше незнатне радости из њене прошлости — њона тужна дево.јачка соба, цвеће, књиге, везови, ништавни снови; и сад се чвршће но икад ухвати за блаженост тренутка, једину земаљску срећу ко.ја се небу приближаваше. Тако је бар Лаура мислила. Ко би јој сад смео рећи да је љубав превара, комбинација боја, слична дуги и ®а г га-моргани; ко би јој смео рећи, да се она само засветли и опет угаси! Ко би се на то одважио у овоме тренутку надчовечанског осећања ! Морали су се раставити. Рекоше једно другомо „Збогом!"; пођоше, али се онет вратише — па опет, опет...! Изгледа да је немогуће одунирати се овој муци. Не верује се, да је свет тако боз осећаја, да ]е небо тако неправично да то трпи. Од тренутка до тренутка очекује се катасгроФа. Кад би се небески свод сурвао? Кад би