Nova iskra

8(>

Ја ипак видим из мргвачких кола Невине људе, и крај злобе њине, Осећам снагу целог светског бола, Знам да су деца земље и прашине. Умиру зраци, природна лепота. Телеса јадна, болесна и трома Жена и људи, болних од живота, Прате ме немо до мог вечног дома. С тога сам вес'о. А флауте цвиле Нестанак цвећа, љубави и пат-ња. Жеља и нада што су сјајне биле, Траље живота које носи гтратња.

Музика јеца тоном чисте туге, Гаси се сунце и зраци му бледе, Спушта се тама, — умиру све дуге У калу света, у хаљини беде. Мрак! мрак се хвата дубок. Јече трубе Победу смрти што носи трофеје: Увеле наде из стварности грубе, Цепане снове до оне алеје ПТто гуши земљом живот. Јече трубе Погребни марш над бићем свега света, За оне што се пате, који љубе, За просјаке живота толиких лета.

Распростире се кроз кристалне сфере, Кроз ваздух сув и бистар, из пролећа, Очајно тужно, сетно ЈУПаегеге! Кобни звук смрти живота и цвећа.

Симд П аидуровит^

Диетићи

(РЕСМЕ У ПРОЗИ, ПРИЧИЦЕ, И^лпресије)

^2л§>

њ

Стара идила — ^арел де ЈЗетер —

1 .а прозору старом, овенчаном лозом, гледао сам га кад свира у Флауту. Он је био у цвету младости своје, са дивном главом, а она са ружом у златним витицама својим. Беле јој руке, као лабудова крила, дотицаху дирке нијанина. Музику њихову, у склад спојену, јоште као дечак слушао сам из хлада старога врта. Из леје се осећао мирие љиљанов а кроз грање је пламтео огањ западни... Дирке као да питаху: „Волиш ли ме?" — а Флаута као да је одговарала: „Волим и вечно ћу те волети!"... И године прођоше као мутни облаци. — Тај сам кутак давно напустио, али се душа моја често враћала њему. После дугог низа година опета сам дошао у хлад старога врта. Из леје се опет осећао мирис љиљана а кроз грање је и опет пламтео огањ западни. С прозора, на којему се лоза жутела, допирала је до мене музика њихова, музика створ^ња која већ одавно почивају у мраку гробном... Дирке као да питаху: „Волиш ли ме?" — а Флаута као да је одговарала: „Волим и вечно ће те волети!"... С чешког превела К. Р у ж и д а Родила се најлепша од својих сестара међу пољским разиобојним цветовима. Једног новембарског дана лежала

је откинута, а једно је добро срце подиже, прихвати и пресади. У дуге зимске вечери, кад је ветар пакосно тресао сниско слеме у маленој и смлаченој избици, царовало је пролеће. А нраво пролеће осећало се све ближе кад је пролазио март; оно се осетило једног ведрог и насмејаног дана кад је сунце доцније зашло. Набујали поток певао је елегију првим висибабама, које тргоше ружицу из зимског сна. Она први пут заплака кад угледа велико сунце, сунце што јој не ули наду. Кад су тамо у пољу, маја месеца, њене сестре запупиле, тако нежне и младе, ружица је цветала и доцветавала. Кроз отворен прозор, једног топлог дана, уђе у собицу сунце н пролеће, а са њима мирисави ваздух и смрт. Умрла је ружица кад је увеселила оне што су је волели. Смрт је покосила ружицу која је мирисала док су њене сестре спавале. Пролеће њена живота није грејало оно сунце што је грејало остали срећни свет. В^дад. С.

п

Цоноћна похода

оноћ.

Глухо доба кад се мртви буде и устају из својих, као накао црних, мрачних гробница те, газећи по земљи нечујним, лаганим кораком, обилазе своје грешне, бедне, живе другове.