Nova iskra

87 —

Тада,мени се, еа дна свога гроба преранога, јавља мо.ја Љубав, угушена, уништена, смрвљена у нупољку своме. И ја се, у сну, трзам, гушим, осећајући нешто што се описати не да: осећам и бод, и срећу, и чежњу, и стид од самога себе, и кајање, страховито али, као и свако, позно кајање... А ја сам томе најмање крив!... 0, Љубави моја! Дођи, дођи увек: вазда ћеш на диу моје несрећне душе наћи један крст на коме стоји леденим писменима исписапо твоје име... Ве<д. Ј. РајиЈ\.

У твојим очима ие видех љубав своју. Ћутећи ухватила си ме за руку, иитала ме: „Зашто те волим, кад срце моје — велиш — воли другога." Не рекох ти ништа. Испусгила си руку моју и отишла си, љубави лажна... Гледао сам за тобом болно жалећи младост своју... Умирен буром живота не крочи моја нога онде где гледах негда тебе.

В,

)олео сам те свом силином душе своЈе, волео ;сам те јер си била идол болне душе моје. Претварала си се да ме волиш, а ја — лепотом твојом заслепљен — не опазих лажни осме.јак, лажни пољубац. Наслоњен на твоје груди снивах рајске сне, ублажих тугу сву, јер спавах на грудма лажне љубави... Ах, како ми је жао младости своје... Питала си ме чосто: да ли те волим ? Ни једном ти рочи не одговорих. Погледом рекох ти, пребацих ти: „Зашто ме питаш, што цепаш срце моје?.." Ћутала си онда као да си се стидела нечег, дохватила си руку моју и поквасила је бисерним каиљицама — сузама бистрим. Ћутећи, уздигаући мислио сам да мене волиш, али... Ах, како ми је жао младости своје... Еада се тиха иоћ спусти и небо се оспе звездама, тражио сам звезду своју. Наслоњон на дрво тражих лице твоје, тражих вити стас, око чарно, тражих уста медна, косу врану. Не видех те. Све твоје сеје трептагае мирно и својим светлуцањем као да ми одговараху, као да ми показиваху пут којим си отишла. Очарап лепотом твојом но преклињах те, али... Ах, како жалим младост своју... У мислима прелиставах књигу живота и застадох Наслоњену на руку другом видео сам~те; ниси ми огсдо где си се мени клела да само мене волпга. хтела ни поглед један добацити. А када се одвоји од Пооматрао сам листић тај, сећао се младости своје и свога драгана, приступих ти, речи ти но рекох, али су када прелистах књигу живота допма си ми исто онако говориле сузе моје. бајна и мила са љубави... лажном... Гледала си ме чудно. Плакао сам жалећи живот сво.ј... Д. Памдурови1\.

Ј. Даниловац